Кад је дуг добар друг

Жмурећи годинама пред очитим безакоњем и непоштовањем елементарне финансијске дисциплине, поготово приликом плаћања пореза и доприноса, држава се озбиљно заглибила. Сада покушава да нађе излаз тако што ће неуредним платишама платити дуговања, а потом ће послодавце присилити да подигну кредит и да јој врате силом позајмљено. За зајам ће газде гарантовати личном имовином или ће држава преузети део власништва уколико предузеће не може да добије кредит. А неће моћи да га добије, јер има рђаву кредитну историју.

Све то подсећа, каже за наш лист професор са Мегатренд универзитета др Владимир Вучковић, на оно чиме смо се бавили пре нешто мање од годину дана, а од тада до данас ништа нисмо постигли.

– Прошле јесени изгласани су закони по којима се предузећима у целини опрашта дуг за неплаћене доприносе за здравствено осигурање или само камата за разне неизмирене обавезе. Дужницима је постављен само један услов – да коначно једном почну редовно да плаћају. Дата им је нова шанса, а на тај начин кажњени су они који су до тада веровали да обавезе према држави морају да се плате на време – указује Вучковић.

Недисциплинованим предузећима омогућено је мировање или опрост дуга за обавезно здравствено осигурање до 2012. уколико обвезник покрене поступак за њихово регулисање до половине фебруара 2009. Закон о отпису камате на доспеле обавезе по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање омогућава отпис већ доспелих камата уколико је до краја јула ове године дужник поднео захтев за њихов отпис.

– Немам информацију о томе у којој мери су дужници прихватили ову понуду. То што сада држава наврат-нанос уплаћује дуговања предузећа, пре говори о томе да фирме нису виделе интерес у опросту дуга или камате и да су наставиле по старом. То није никакво изненађење, јер се у Србији стално награђују они који крше законе. Послодавце није требало учити интересу. Проценили су да им је исплативије да и даље не уплаћују порезе и доприносе и да чекају неку нову понуду државе. И она то чини – каже Вучковић и упозорава да опет могу бити на губитку они који су почели да регулишу старе дугове.

Пошто претходна акција владе, оличена у законима из новембра прошле године, очигледно није дала резултате, држава креће у ново помагање лоших предузећима и послодавцима. Реч је, тврди наш саговорник, о изузетно великим парама. Само за доприносе за здравствено осигурање дуговало се према прошлогодишњим проценама, у време доношења тих прописа, око 42 милијарде динара.

Без сваке сумње, сматра др Вучковић, реч је о предузећима са високим губицима, али и са неревносним власницима. Губиташи неће моћи да подигну кредит и да на тај начин врате држави новац за преузети дуг. Преостаје друго решење – држава ће постати власник губиташа и тиме ће преузети нагомилане обавезе на себе. У том случају, једино ће банке и други повериоци моћи задовољно да трљају руке.

– Веома је занимљиво што се тој групи предузећа фактички намеће промена власничке форме. То произлази из обавезе да се преузети дугови предузећа гарантују личном а не имовином предузећа. То је дискутабилна мера са неизвесним исходом. Опет могу бити задовољне банке, пошто ће вероватно бар неки власници бити приморани да се задуже по високим каматним стопама – упозорава Вучковић, додајући да се држава додатно уплиће у привредне воде, а да наговештене мере нису довољно размотрене и разрађене. По њему, збрка је настала због тога што је држава годинама жмурила пред очигледним безакоњем, омогућавајући многима да им дуг буде добар друг. Сада покушава да се из тога извуче, али не повлачи најјаче потезе.

-----------------------------------------------------------

Држава као спаситељ

Све приметнији тренд подржављења предузећа треба што пре прекинути како се жеље транзиционих губитника не би претвориле у нимало лепу реалност, упозорава Вучковић. Кренуло се од параћинске фабрике стакла, преко „Азотаре” до „Петрохемије”. Видевши то, радници других предузећа похрлили су у наручје држави. Зато се држава директно или предузећа у њеном власништву појављају све више као нови потенцијални власници фирми у тешкоћама.

Зашто радници призивају државу?

– Зато што, из њихове перспективе, не могу да опстану на тржишту и зато што је држава у Србији најбољи послодавац. Обе тезе су спорне. Ако не могу да опстану на тржишту, са приватним власником, још теже ће са државом. Због тога смо, уосталом, и кренули у приватизацију. Друга теза мора да се мења – држава не сме бити најбољи послодавац, код кога је запослење сигурно, а плате високе. На томе ће се, надам се, радити у склопу актуелне реформе јавног сектора – рекао је Вучковић.