Како сачувати зубе и џеп

Брана Димитријевић је професор Стоматолошког факултета Универзитета у Београду у пензији, почасни члан Академије медицинских наука и председник секције за Историју медицине Српског лекарског друштва. Уз остале, написао је и књиге „У контејнеру – дневник српског војног хирурга 1916–1918” (2001, 2004), „Стоматологија и култура” (2002), „У равницама привида” (2008) и „Сачувати зубе и џеп” (2007).

Професоре Димитријевићу, шта је, у ствари, зуб?

По схватањима свих народа, зуб је симбол опстанка, младости, моћи, силине, опасности, мера лепог. А „зубна ограда”, још од Хомера, граница између спољашњег и унутрашњег (душевног) света. Што се омакне, па оде преко те границе, одлети и преко седам брда. А кад наиђу мука, невоља, физички бол, тад треба добро стиснути зубе, но, само под условом да они постоје. Од памтивека је зубобоља симбол напасти и незаслужене патње, а безубост симбол старости и сваког другог опадања и пресудан корак ка ружноћи.

Зубна глеђ је један од најтврђих материјала у природи, зар не? Како и зашто тај материјал почне да трули?

Ово тешко питање наука је решила тек када је пажњу усмерила ка води, када је схваћена улога флуора, хемијског елемента који је, иначе, отров. Када флуора има у води, чак и у сасвим малим количинама у неким извориштима и бунарима, преко пијаће воде, па потом преко крви, флуор се уграђује неосетно у зубну глеђ и она постаје отпорна на зубни квар. Уколико флуора, тог природног микроелемента, има у природној пијаћој води, ондa околно становништво има здраве зубе. И по Србији су налажена села као скројeнa за научни оглед. Житељи једне половине сокака пију воду из овог, а друга половина из оног бунара. Први имају здраве, а други труле зубе. У води првог бунара има, а у води оног другог бунара нема флуора.

Шта се десило када је схваћена ова узрочно-последична веза?

У развијеним држава је већ осамдесетих година прошлог века слављена победа над зубним кваром, дошло је и до затварања неких стоматолошких факултета. Али то није била победа над другом опаком болешћу, коју карактерише пропадање потпорног апарата зуба, некад брже, некад спорије. Славни Фошар, још у 18. веку, описао је ову болест и назвао је алвеоларна пиореја, што на српском значи разгнојавање зубних чашица, то јест десни око зуба. Што се Србије тиче, још почетком седамдесетих година прошлога века донет је закон о флуорисању пијаћих вода у градским водоводима, али тај закон није проведен, те су последице данас видљиве на сваком кораку.

Где је сада Србија, када је поредимо са светом?

По данашњим „немилосрдним” друштвеним мерилима развијеног света, особа којој су зуби кварни, криви, ружни и расклаћени, или јој делимично или у потпуности недостају, жртва је каквог страшног порока, тешког животног неуспеха, потенцијални убица и криминалац, за кога самилости нема; па ни службе. Код нас за сада није тако. Крезубих, безубих има и по пијацама и по продавницама и по надлештвима, на царини, универзитету, и по научним установама. Харају предрасуде и свакојаке приче, а древним заблудама придодају се најновије. Једна од „вечних” гласи – зубно лекарство много кошта.

Зар то није тачно?

Још 1923. др Атанасије Пуљо је дао добар одговор на то питање: ,,Многи људи троше на одело и друге потребне и непотребне ствари велике своте новаца а за своје зубе, који су им један од главних услова за здравље уопште, и не брину се”. Зубно лекарство кошта, уме да кошта, али не оног који је ковач сопственог здравља, кога не заваравају ни рекламе, ни спотови, ни пусте приче одборника и посланика: биће боље. Зубно лекарство кошта онога који касни, а врло мало оног који на време стиже.

Превентива, дакле...

Превентива значи да је начело чистог зуба и начело чистих десни. Хигијена десни није само спречавање него и лечење. Четкицом се уклањају меке наслаге, јача се и огрубљује слузокожа. Појединац то чини сам, али је редован одлазак зубном лекару саставни део превентиве. Неке државе код својих становника такву навику подупиру законски, а ако појединац то не чини губи право на редовну контролу зуба. И онда буде ошајдарен по најосетљивијем своме „органу”, баш по – џепу. Јер држави је, ако већ њему није, стало да не расипа. Редовна контрола омогућује да се открије мали зубни квар, а цена предузетих мера биће томе сразмерна. Без контроле, мали квар постаје велики, долази до запаљења зубне сржи, њеног труљења и, напослетку – вађења зуба. А то не значи само крај трошкова. Ко хоће да предупреди поремећај целог система, тај мора да надокнади извађени зуб, мора да плати израду и уградњу вештачког.

-----------------------------------------------------------

Запис безименог калуђера

„Ни мање кости, ни већег бола”, записао је безимени калуђер на маргини једног старог српског рукописа.

-----------------------------------------------------------

Запаљење зубне сржи

Зубобоља се код нас срамотом још не сматра, а то потиче из става да се лекару (или надрилекару) иде тек кад загусти. Зубобоља је знак запаљења зубне сржи, чији су танани судови силно набрекли. Затворена у зубној дупљи зубна срж нема куд да се шири, нерв је пригњечен, ето бола. Поуздан знак докле је зубни квар стигао.

-----------------------------------------------------------

Међу првима у Европи

О здрављу уста и зуба писао је још 1903. др Милош Ђ. Поповић, а др Атанасије Пуљо 1923, када је, као једна од тада ређих у Европи, основана и Поликлиника за болести уста и зуба у оквиру Опште државне болнице у Београду. На тој поликлиници зубном лекарству су се обучавали доктори опште медицине и постајали специјалисти. Када је у Београду 1948. основан Стоматолошки факултет, био је први те врсте на Балкану и један од првих у Европи.

-----------------------------------------------------------

Вађење зуба

Вађење зуба је и данас једна од најчешћих зубнолекарских интервенција у овој земљи, оптерећена невероватним заблудама. Највише се цени брзина којом је извађен зуб. Највише се има поверења у зубног лекара мушког пола, који уз то треба да је атлета, иако се зуби не ваде снагом него вештином. Осим вађења самог зуба без остатка, најважније је да интервенција буде обављена са што је могуће мање оштећења суседних ткања. Стога успешно изведен захват вађења зуба није онај који је брз, него онај после кога пацијент има незнатан оток, а и рана му зараста примерено животном добу.

-----------------------------------------------------------

Зуб под отоком

Забрана да се „зуб под отоком вади” једна је од прастарих празних прича, разлог за свакојака страховања. У одређеним случајевима, баш је вађење зуба узрочника запаљења спасоносно. Ствар је у природи отока, његовој удаљености од зуба узрочника, а кључно је питање какав се исцелитељски резултат постиже вађењем. Ако вађење зуба помаже пражњењу гнојне накупине зуб се вади. Ако се гнојна накупина подаље ствара, тада се прибегава енергичном лечењу настале инфекције свим расположивим средствима, па тек када се она довољно смири, вади се зуб.