Смех са врха солитера

На малим, увученим, често сакривеним од публицитета сценамабеоградских позоришта, одигравају се, ове зиме, интимне приче из свакодневног живота. Њихови аутори, млади драмски писци (Владимир Ђурђевић) још увек студенти или дипломци (Татјана Илић) Факултета драмских уметности, уморни од политичких, глобалних тема о ратовима и сиромаштву, транзицији и раскринкавању националне митоманије, окренули су се писању о унутрашњим световима, заблудама, траумама, лажима и надама обично – необичних људи. То су узбудљива истраживања која на трагикомичан начин враћају домаћи позоришни израз малим камерним формама које су непретенциозне, скромне, забавне, а опет толико болне. Редитељка Сташа Копривица сматра да не постоје мале теме и безначајне ствари којима позориште може и треба да се бави.

"Добар је израз да се у позоришту опште приказује кроз појединачно, а не појединачно кроз опште. На основу неког малог узорка ми можемо да увидимо неке много веће проблеме. Позориште не може да спроведе неке велике промене или крсташки поход у односу на неку идеју, али поред тога што забавља публику, може да је натера да оде кући са неком иницијалном капислом која ће покренути низ размишљања. Преко позоришта може да се види нешто што је актуелна појава", наглашава Копривица.

Исечак "из комшилука" је и прва сцена у представи Владимира Ђурђевића "Не играј на Енглезе" (Мала сцена БДП-а, режија Сташа Копривица) у којој упознајемо три најбоља друга (Марко Живић, Данијел Сич, Иван Томић) којима је главна забава у животу клађење – омиљени хоби доконих испијача пива у земљи Србији. Како би препознавање са домаћом псеудо поп културом било још очигледније, они конзумирају антиоксиданте (мешане травке са поврћем), страшно су "кул" у непримећивању да се један од њих само добро "удао" и живи у "фенси" гајби, на рачун своје згодне, "бизнис-жене" Сузане, док је други вечити лењивац коме је умро отац у најстрашнијим мукама, јер је син последње паре за лекове дао на кладионицу. Трећи јунак лекар хитне помоћи у сталним дуговима код локалних кримоса, који је толико обузет професијом да му се лични живот свео на "сваљивање" сестара у Клиничком центру, а и горепоменуте Сузане. Они су жртве "успаваности" својих родитеља, летаргије данашњег времена и серије "Секс и град" коју београдско становништво годинама слепо пресликава у понашању, заборављајући да Србија није Менхетн, што понекад и није тако лоше. Глумци снажном емоцијом и живим темпераментом бране заблуде својих јунака тако да и гледалац који је постављен иза њиховог фиктивног телевизора не може да љути, већ се смеје, не забаве ради, већ зато што препознаје, како објашњава редитељка, појаве које га тиште и "одатле долази онај најискренији, најтачнији смех".

"Тема коју смо хтели да истакнемо у "Енглезима" је линија мањег отпора или лењост. Они су у ствари страшно лењи. Шта они заправо раде? Њихово пријатељство иако наизглед јако блиско већ одавно има неке рупе и неки трулеж, али нико од њих нема довољно мотивације и неке искре да седне и то промени. Они не могу да седну и поразговарају искрено и нормално, већ се то трпи управо из лењости. То је проблем који прати јако младе људе, у распону од шеснаест до четрдесет година. И увек се каже, нама је било тешко, ова земља је пропала. Па шта? Човек увек може да седне и да нешто промени чему су доказ бројни млади људи, који заправо нешто раде, труде се и напредују. Код нас се појављује друштвена параноја у којој људи сматрају да су сви против њих, да је држава против њих. Они не схватају да држава не може никог лично да мрзи", објашњава основне мотиве комада и представе редитељка Сташа Копривица.

Сан о харему

Градску свакодневицу препознајемо у саобраћајном колапсу, гужвама и инспирацији, "смислу" живота у супермаркету. Свакодневица је и становати у солитеру било ког европског града или Новог Београда. Шта се дешава иза врата суседа, како видимо туђе животе кроз кључаоницу – уобичајене су недоумице преживљавања у великим спаваоницама. О томе говори комад Ronalda Schimmelpheniga "Арапска ноћ" (Сцена студио ЈДП-а, режија Љубиша Матић). Јунаци ове драме, затворени на високом спрату неког солитера са којег све делује умањено, гетоизовани у сопственим животима, маштају о неком другом бајковитом свету у коме жене одлазе у харем неког арапског шеика, а мушкарци пролазе кроз авантуре Лоренса од Арабије. У овој необичној "бајци о свакодневици" састављеној од монолога са декором који је састављен од архитектонског цртежа зграде назиру се и актуелни "призори" мултиетничности и солидарности.

Златне године

Прави преокрет у идејама, отклон од соцреалистичког миљеа, десио се у позоришту на "Црвеном крсту" педесетих, које се памте као "златне године" ове сцене, када долази до афирмације западне драматургије у драмама: Тенеси Вилијамса, Артура Милера, Јуџина О’Нила. То су били садржаји (хомосексуализам, убиство човека који "сопственим животним осигурањем жели да спаси породицу од глади", Миња Дедић) далеки од наше "званичне" стварности, али ипак присутни у породичним круговима. "Многи су тада гледајући представе БДП-а први пут видели фрижидер" (Слободан Стојановић), док је праву провокацију представљало појављивање Оливере Марковић само у комбинезону када је играла Меги у "Мачки на усијаном лименом крову".

Уметници емигранти

Док се деведесетих кроз позориште говорило о политичким емигрантима ("Емигранти" Славимира Моржека, БДП) или последицама грађанског рата на младе генерације ("У потпалубљу" Владимира Арсенијевића), данас се редитељ Вељко Мићуновић у представи "У лову на бубашвабе" (сцена Студио ЈДП-а) Јануша Гловацког ("Антигона у Њујорку", "Четврта сестра") бавио "обичним" емигрантима, уметницима који незадовољни својим каријерама на домаћем терену, желе да своју генијалност пренесу Западу. У овој трагичној фарси глумица и писац (Драган Петровић Пеле и Наташа Нинковић) осуђени су у туђини једно на друго, без посла, неспремни да носе пице и перу судове, током једне бесане ноћи, вређају своје ближње, једно друго. И када негде далеко не успеш, једино ти преостаје да спакујеш кофере и вратиш се у домовину, али Јан и Анка ни за то немају снаге. "У лову на бубашвабе" није представа о хладном рату, Пољској тога времена, дисидентима, то је "сцена" из Њујорка у којем свако зна како да заспи и сви су "happy"!

Потрага за идентитетом

Круг комуникације са данашњим временом, завршава се "модом" прихватања идентитета који се промовише у свету забаве, коктела, премијерних вечери, јапи журки, а о томе какве су последице "После забаве" пише у реалистичном, а опет експресионистичком комаду, који има структуру "пута" Татјане Илић. Тражећи идеје за писање у својим личним преокупацијама и карактерима које упознаје, Татјана Илић пише о јунакињи која кроз односе са мајком, другарицом, мушкарцима, тражи свој идентитет. "Контекст у који је прича смештена јесте наша свакодневица – неки средњи слој који почиње поново да добија на значају, али на један потпуно нови начин. Моја главна јунакиња се налази у једном концепту који јој у ствари не одговара. Он је у сукобу и насилан је у односу на њену аутентичну природу. Комад почиње у тренутку када долази до патње и када се растура њен целокупни систем (оставља је муж). Њен идентитет се базирао на различитим друштвеним функцијама (улога мајке, супруге, професионалне жене), када се он срушио она мора поново да га пронађе. Ми тешко сазревамо, тешко подносимо промене и наша изворна потреба је да се заштитимо и да ништа не мењамо, да не морамо да одрастемо, нешто схватамо и преузмемо одговорност", објашњава радњу и тему комада Татјана Илић.

И ова избезумљена млада жена која пролази различите везе, конфликте и сукобе, проналази мир и љубав оног тренутка када прихвати себе, своје одлуке изван наметнутих околности.