Дурилинови есеји о прогонству

Двадесет и више година од почетка промена у руској књижевности, када су током перестројке укинуте постојеће забране, још увек се појављују значајне публикације из књижевне баштине. Неке од њих истичу се својом књижевном вредношћу и битно мењају нашу представу о историји руске књижевности. Једно од таквих дела је обимна књига Сергеја Николајевича Дурилина "У властитом кутку". Књига је објављена у мемоарској едицији "Блиска прошлост" издавача "Млада гарда", мада се не ради о мемоарској литератури у правом смислу речи. Сергеј Николајевич Дурилин (1886–1954) истакнути је посленик руске културе. У совјетско доба био је првенствено познат као вишестрани стручњак – театролог, историчар књижевности и уметности, археолог и етнограф. У овом периоду објавио је преко седамсто радова из тих области. Дурилин је, међутим, деловао и пре Октобарске револуције као религиозни филозоф. И тада је био изузетно плодан аутор, а био је и активан учесник религиозно-филозофског покрета. Његови погледи прошли су кроз еволуцију карактеристичну за руску интелигенцију тог доба: од револуционарне праксе у младости преко Толстојевог учења и модернизма у уметности до религиозне филозофије. Писао је и књижевна дела – песме и прозу, које су савременици ценили, и који, по свему судећи, заслужују извлачење из заборава. Године 1920. постао је свештеник, а две године касније је ухапшен и прогнан; то се поновило и 1927, и тада је остао у прогонству све до 1933. За разлику од других припадника руског религиозно-филозофског покрета, он не само да је остао у совјетској Русији и преживео казнене мере (које су приликом првог хапшења и прогонства биле ублажене на заузимање Луначарског и познатих културних радника) него је наставио да делује у култури у новим условима.

Књигу "У властитом кутку" чине четрнаест свезака бележака, које је аутор водио из дана у дан у периоду 1924-1932. Белешке нису биле намењене за објављивање, писао их је за себе. Оне обухватају управо период прогонства у Чељабинск, Томск и Киржач, с кратком паузом између два прогонства, током које Дурилин живи у Москви и на Криму. Последња, четрнаеста свеска настављена је 1939. у Подмосковљу, а поједине допуне писац је уносио у књигу током каснијих читања 1939, 1941. и 1944. године. "У властитом кутку" се може одредити као врхунско есејистичко дело, настало у традицији Василија Розанова ("Усамљености", "Опало лишће", "Апокалипса нашег доба"). Као код Розанова, текст се састоји од фрагмената, заокружених мањих целина. Дурилин се, међутим, знатно разликује од Розанова, са којим је био близак и о коме много пише у књизи.

Захваљујући својој необичној биографији, Дурилин је упознао велики број људи значајних за руску културу и често се налазио у самом центру изузетних догађаја. Разговарао је са Лавом Толстојем, сарађивао са Андрејем Белим, први је подржао Бориса Пастернака, дружио се са сликаром Нестеровим, извршавао последњу вољу Василија Розанова, посећивао последње старце у манастиру Оптина. Али и сам је био оригиналан мислилац и добар писац. Књигу "У властитом кутку" одликује личан однос према руској култури. Читав пишчев живот посвећен је руској култури, и руска култура (уз вечне теме живота, смрти, природе, вере) једна је од основних тема књиге.

Дурилин бележи своја размишљања и сећања, по правилу, о стварима које су за њега најважније. Дело садржи непроцењиву грађу из историје руске културе, пошто, између осталог, региструје мноштво појединости које нису познате из других извора. Писац настоји да сачува и драгоцене податке које је чуо од других људи. У исти мах, због своје изванредне информисаности и заинтересованости за предмет, он је у стању да понуди и властито тумачење појава, догађаја и дела, односно својеврсну скривену историју књижевности.

Повремено, увек неким поводом, у књизи наилазимо на његове песме, које нас подсете да су оне пре револуције с правом биле укључиване у антологије.