РОДОЉУБ ПЕЈИЋ

Сам поступак доношења новог највишег правног акта у Србији је посебно интересантна тема која ће свакако бити предмет интересовања и анализе многих у Србији, а посебно оних који се баве сакупљањем грађе за приручник "како се врши власт".

Како нам је углед државе испод жељеног нивоа, а ту је и општепозната прича о двоструким стандардима међународне заједнице, једноставно се понекад чини да се ни за шта не питамо и да наша активна улога у решавању било ког проблема не постоји.

На основу свега тога, изгледа да су власти одлучиле да одговорност за будућност Косова "поделе" са народом који ће под "кишобраном" референдума саопштити да је Косово саставни део Србије. Оно што посебно упада у очи јесте брзина којом је постигнут минимум политичке сагласности међу најзначајнијим чиниоцима у Србији.

Просто човек устрепти од среће када види да они који се боре за свако место у управном одбору земљорадничке задруге, о пропорционалном распореду баба-сера у складу с бројем народних посланика, сада експресно постижу сагласност око тако битног питања. Неко ко нас довољно не познаје помислиће да је реч о сазревању, о стављању општих интереса испред појединачних, међутим реч је о нечем сасвим другом.

Оно што је у сваком случају похвално је то што смо у последњем тренутку преузели иницијативу од међународне заједнице и довели је у ситуацију да мора да застане са ужурбаним наметањем коначног решења. Оно што нас треба да занима односи се на дан после. Усвоји се нови устав и шта онда?

Косово ће још дуго бити питање које ће исцрпљивати Србију и, у свим покушајима да га реши, Србија ће баш од оних од којих очекује помоћ добијати опструкције и посебне услове које неће моћи да испуни јер, у крајњој линији, увек ће бити неко коме неће одговарати да се то питање реши. Зато је веома битно да будемо свесни своје улоге и положаја, што у пракси значи да артикулишемо наш циљ у складу с реалном могућношћу за његово остварење.

А логично је да нам је као грађанима једне државе ваљда стало да та држава добије свој највиши правни акт. Циљ нам је ваљда и да имамо устав који ће регулисати наше обавезе, али и пре свега наша грађанска права и да више не треба да се стидимо српских закона и српског устава.

Наравно, тек ћемо видети какав је устав пред нама и да ли ће уопште овакав какав је предложен бити и усвојен. Такође, остаје да се види како ће нови устав бити примењен, то јест како ће други законски текстови бити усклађени с највишим правним актом државе. Уосталом, познато је већ да нама није фалило добрих закона, проблем је био са њиховом доследном применом.

Правник из Београда