RODOLjUB PEJIĆ

Sam postupak donošenja novog najvišeg pravnog akta u Srbiji je posebno interesantna tema koja će svakako biti predmet interesovanja i analize mnogih u Srbiji, a posebno onih koji se bave sakupljanjem građe za priručnik "kako se vrši vlast".

Kako nam je ugled države ispod željenog nivoa, a tu je i opštepoznata priča o dvostrukim standardima međunarodne zajednice, jednostavno se ponekad čini da se ni za šta ne pitamo i da naša aktivna uloga u rešavanju bilo kog problema ne postoji.

Na osnovu svega toga, izgleda da su vlasti odlučile da odgovornost za budućnost Kosova "podele" sa narodom koji će pod "kišobranom" referenduma saopštiti da je Kosovo sastavni deo Srbije. Ono što posebno upada u oči jeste brzina kojom je postignut minimum političke saglasnosti među najznačajnijim činiocima u Srbiji.

Prosto čovek ustrepti od sreće kada vidi da oni koji se bore za svako mesto u upravnom odboru zemljoradničke zadruge, o proporcionalnom rasporedu baba-sera u skladu s brojem narodnih poslanika, sada ekspresno postižu saglasnost oko tako bitnog pitanja. Neko ko nas dovoljno ne poznaje pomisliće da je reč o sazrevanju, o stavljanju opštih interesa ispred pojedinačnih, međutim reč je o nečem sasvim drugom.

Ono što je u svakom slučaju pohvalno je to što smo u poslednjem trenutku preuzeli inicijativu od međunarodne zajednice i doveli je u situaciju da mora da zastane sa užurbanim nametanjem konačnog rešenja. Ono što nas treba da zanima odnosi se na dan posle. Usvoji se novi ustav i šta onda?

Kosovo će još dugo biti pitanje koje će iscrpljivati Srbiju i, u svim pokušajima da ga reši, Srbija će baš od onih od kojih očekuje pomoć dobijati opstrukcije i posebne uslove koje neće moći da ispuni jer, u krajnjoj liniji, uvek će biti neko kome neće odgovarati da se to pitanje reši. Zato je veoma bitno da budemo svesni svoje uloge i položaja, što u praksi znači da artikulišemo naš cilj u skladu s realnom mogućnošću za njegovo ostvarenje.

A logično je da nam je kao građanima jedne države valjda stalo da ta država dobije svoj najviši pravni akt. Cilj nam je valjda i da imamo ustav koji će regulisati naše obaveze, ali i pre svega naša građanska prava i da više ne treba da se stidimo srpskih zakona i srpskog ustava.

Naravno, tek ćemo videti kakav je ustav pred nama i da li će uopšte ovakav kakav je predložen biti i usvojen. Takođe, ostaje da se vidi kako će novi ustav biti primenjen, to jest kako će drugi zakonski tekstovi biti usklađeni s najvišim pravnim aktom države. Uostalom, poznato je već da nama nije falilo dobrih zakona, problem je bio sa njihovom doslednom primenom.

Pravnik iz Beograda