Прохујало са Лотиком

Вишеград – Вишеград су још од деветнаестог века почели да насељавају Јевреји, који су у овом граду, чувеном по мосту Мехмед-паше Соколовића, оставили дубок траг. Према званичним подацима, 1908. их је било 177, а кад су уз сефарде почели да долазе и ашкенази, њихов број се 1910. повећао на 265.

Предузимљиви и штедљиви вишеградски Јевреји подигли су готово све данашње старе зграде у главној Улици краља Петра првог, укључујући и Лотикин хотел на вишеградском тргу, данашњу зграду Борачке организације, изграђену 1905. као велелепни храм, те стару зграду МУП-а у овом граду.

Ратови и сеобе у друге крајеве света вишеградске Јевреје „преселили” су у сећања, а данас је у граду остала још само осамдесетпетогодишња Букица Романо, удовица Аврама Мамића Романа, који је 1938. на Јеврејском гробљу на Околиштима сахранио Лотику Цилермајер.

Чувену Лотику, на коју још не бледе сећања најстаријих Вишеграђана, описао је у завршном делу романа „На Дрини ћуприја” књижевник и нобеловац Иво Андрић.

Захваљујући предусретљивости Букице Романо у јавност је недавно доспела до сада непозната Лотикина слика са члановима породице, аустроугарским официрима и особљем њеног хотела крај ћуприје.

– Ова слика је, у ствари, заоставштина породице Топаловић из Душча код Вишеграда. На њој је Јован Топаловић, у горњем реду, тадашњи конобар код Лотике, а каснији угоститељ. За столом, слева на десно, седе Лотика, њен брат и њена сестра Дебора, која се касније удала за Адолфа Целера, који је био стварни власник Лотикиног хотела „Zur Brücke”.

Уз њих су аустроугарски официри и чланови Лотикине фамилије, објаснила је Букица Романо, додавши да је слика неко време била у њеној породици, да би је она вратила Топаловићима после последњег рата.

Букица Романо је пореклом из Сјенице, из јеврејске породице Монтија, одакле се 1946. године удаје за Аврама Мамића Романа.

– По причању мог покојног супруга, након Лотикине смрти 1938. године, управљање над хотелом преузела је ћерка њене сестре Деборе, Хелена Целер. Сећам се, одмах након Другог светског рата Хеленка је, како смо је звали, живела у подруму Лотикиног хотела, покушавајући да га обнови или прода.

Међутим, убрзо је национализован, као и већи део јеврејских зграда у Вишеграду – сећа се Букица Романо.

Ова времешна, али још крепка старица живи сама у својој кући, у центру Вишеграда.

– Имам кћерку у Нишу, једног сина у Бањалуци, а другог у Загребу. Наравно да долазе и брину о мени, а и многи старији Вишеграђани нађу ми се при руци. Некад је то највише чинио пензионисани професор Божидар Полић, који ми је несебично помогао да 1996. сахраним стару јеврејку Бајлу Шофел, и садашња професорица вишеградске Средње школе „Иво Андрић” Дивна Васић.

Она је урадила пројекат за уређење нашег Јеврејског гробља у Околиштима, чија би реализација ускоро требало да почне. На томе смо јој неизмерно захвални – каже Букица Романо, данас једина вишеградска јеврејка.