Пиши енглески да напредујеш у знању

У свим расправама о вредновању и квантификовању научноистраживачких резултата српске хуманистике (књижевност, језик, историја, фолклористика, етнологија...) јасно се разликују две стране: они који вреднују (Министарство за науку и Национални савет) и они који су вредновани – истраживачи запослени у високом школству, научним институтима и другим научнокултурним институцијама. Заоштрено и поједностављено (али, нажалост, истинито) ова опозиција може се свести на тврдњу да они који вреднују сматрају, рекло би се, истраживаче српске књижевности и језика (па и већине других националних дисциплина) растрошним, провинцијалним забушантима који не смеју да уђу у озбиљну „светску” и „европску” утакмицу, не објављују у озбиљним часописима с ИСИ листе (ту се налазе часописи вредновани као врхунски међународни часописи и водећи међународни часописи), не сарађују с привредом, не доприносе, па их треба утерати у ред, истерати их из њихове удобне паланачке заветрине на ветрометину високе науке.

Они које вреднују, са своје стране, истичу да је неговање српског језика, књижевности, историје, србистике, па и јужнославистике, пре свега и више од свега наш интерес, да највреднија научна постигнућа из ове области нужно настају код нас, а не у иностранству. Они мање-више узалудно указују и на то да на ИСИ листи нема часописа одговарајућег профила, да је несразмера у вредновању наших и страних часописа, када је о овој области реч, нелогична, па и апсурдна. Сем тога, стално мењање пропозиција, да би се потом промене ретроактивно примењивале – не доприноси повећању квалитета. Свако мало, часопис може изгубити постигнути статус и финансијску подршку (која је и иначе недовољна и несигурна) због тога што „не ваља”, а будући да је без довољних средстава те „недостатке” тешко може поправити. Додају ли се овоме и апсурдни захтеви попут оних да сви будући докторанти морају имати рад објављен у истакнутом часопису, ствара се идеална атмосфера за успостављање система „мож’ да бидне, ал’ не мора да значи”.

Вредновање је свакако неопходно, али оно мора бити смислено, доследно, јавно, систематично и континуирано. Идеја о аршину који би био примерен свима – и молекуларној биологији и фолклористици и дијалектологији... – немогућа је. Тога су свесни и они који вреднују српску хуманистику, као што су, сигурно, свесни и тога да су издаци за научна истраживања из ове области и досад били минимални, па ће и уштеда остварена систематским потискивањем националне хуманистике бити ништавна.

Штета би, пак, могла бити изузетно велика.

Ванредни професор за научну област Српска и јужнословенске књижевности са теоријом књижевности (предмет: народна књижевност), Филозофски факултет у Новом Саду