Piši engleski da napreduješ u znanju

U svim raspravama o vrednovanju i kvantifikovanju naučnoistraživačkih rezultata srpske humanistike (književnost, jezik, istorija, folkloristika, etnologija...) jasno se razlikuju dve strane: oni koji vrednuju (Ministarstvo za nauku i Nacionalni savet) i oni koji su vrednovani – istraživači zaposleni u visokom školstvu, naučnim institutima i drugim naučnokulturnim institucijama. Zaoštreno i pojednostavljeno (ali, nažalost, istinito) ova opozicija može se svesti na tvrdnju da oni koji vrednuju smatraju, reklo bi se, istraživače srpske književnosti i jezika (pa i većine drugih nacionalnih disciplina) rastrošnim, provincijalnim zabušantima koji ne smeju da uđu u ozbiljnu „svetsku” i „evropsku” utakmicu, ne objavljuju u ozbiljnim časopisima s ISI liste (tu se nalaze časopisi vrednovani kao vrhunski međunarodni časopisi i vodeći međunarodni časopisi), ne sarađuju s privredom, ne doprinose, pa ih treba uterati u red, isterati ih iz njihove udobne palanačke zavetrine na vetrometinu visoke nauke.

Oni koje vrednuju, sa svoje strane, ističu da je negovanje srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike, pa i južnoslavistike, pre svega i više od svega naš interes, da najvrednija naučna postignuća iz ove oblasti nužno nastaju kod nas, a ne u inostranstvu. Oni manje-više uzaludno ukazuju i na to da na ISI listi nema časopisa odgovarajućeg profila, da je nesrazmera u vrednovanju naših i stranih časopisa, kada je o ovoj oblasti reč, nelogična, pa i apsurdna. Sem toga, stalno menjanje propozicija, da bi se potom promene retroaktivno primenjivale – ne doprinosi povećanju kvaliteta. Svako malo, časopis može izgubiti postignuti status i finansijsku podršku (koja je i inače nedovoljna i nesigurna) zbog toga što „ne valja”, a budući da je bez dovoljnih sredstava te „nedostatke” teško može popraviti. Dodaju li se ovome i apsurdni zahtevi poput onih da svi budući doktoranti moraju imati rad objavljen u istaknutom časopisu, stvara se idealna atmosfera za uspostavljanje sistema „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”.

Vrednovanje je svakako neophodno, ali ono mora biti smisleno, dosledno, javno, sistematično i kontinuirano. Ideja o aršinu koji bi bio primeren svima – i molekularnoj biologiji i folkloristici i dijalektologiji... – nemoguća je. Toga su svesni i oni koji vrednuju srpsku humanistiku, kao što su, sigurno, svesni i toga da su izdaci za naučna istraživanja iz ove oblasti i dosad bili minimalni, pa će i ušteda ostvarena sistematskim potiskivanjem nacionalne humanistike biti ništavna.

Šteta bi, pak, mogla biti izuzetno velika.

Vanredni profesor za naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (predmet: narodna književnost), Filozofski fakultet u Novom Sadu