Влада без страха од опозиције

После седам година реформи, демократске установе наше државе још су увек у настајању, док народну већину и даље треба убеђивати да демократија није за јело. У средишту пажње јавности су далека и тешко решива питања као што су статус Косова и Метохије, сарадња са Трибуналом у Хагу или брзина европских интеграција, а друге, јавности мање занимљиве, али свакако важне теме – као да су заборављене. Током првих 11 месеци 2007. године нето зарада у Републици Србији повећана је за читавих 14,94 одсто! Дакле, просечна плата у Србији је у новембру износила 29.373 динара, односно 374 евра. Реч је о великом успеху транзиционе владе. Ипак, разумно је поставити питање да ли је овај напредак настао на стварним основама. Током 2007, због маневара око састављања нове владе, преполовљена су страна улагања у односу на претходну годину. Србија поново има значајан буџетски дефицит од чак 13,7 милијарди динара. Инфлација прети да постане двоцифрена, док је агонија око приватизације друге по величини осигуравајуће куће у земљи – новосадског ДДОР-а – довела до истинске кризе на берзи и повлачења страног капитала. Овоме треба додати чињеницу да најављену поделу акција 15 одсто вредности јавних предузећа многи економисти сматрају политичком демагогијом, чије ће последице бити катастрофалне, а резултати – додатна тајкунизација нашег друштва. Чак је и гувернер Народне банке Србије критиковао нови буџет као потрошачки. Чињеница да су поједини буџетски корисници непажњом или предизборном рачуницом владе добили могућност исплате тринаесте плате, а истовремено су најављене мере замрзавања плата у следећој години, говори много о истинским намерама владајуће коалиције. Ипак, зато је број сиромашних веома опао. Кажу да их данас има двоструко мање него пре неку годину. Нико, међутим, не појашњава да ли су можда границу сиромаштва "заборавили" тамо где је била пре неколико година (на примањима до 100 евра месечно). Логично је да се са растом просечне зараде и стандарда помера и граница сиромаштва. Није исто бити сиромашан када је просечна плата 200 или 400 евра.

Ако су свакодневне и сваком грађанину блиске теме оволико контроверзне, замислите каква је тек ситуација с "великим" државним питањима. Власти су се дуго хвалиле успехом јединствене политике кад је реч о статусу Косова. Ипак, сада је извесно да преговори неће бити продужени, као и да су наши преговарачи, позивајући се на статус Хонгконга и Оландских острва, у ствари заборавили на Србе са Косова и Метохије. Презрели су чак и план о успостави српских кантона у покрајини, који је Скупштина једногласно усвојила 2004. године. Појединим политичарима као да је најважније што је процес признавања Косова одложен за време после председничких избора.

И кад је реч о европским интеграцијама, демократска влада се уплела у неразмрсиве кучине. Министар спољних послова г. Јеремић тврди да је по овом питању постигнут велики напредак. Преговори су пре избора нове владе били суспендовани, а сада више нису. Ипак, Србија није потписала Споразум о стабилизацији и придруживању. Било да су преговори замрзнути или раскрављени, наш положај је сличан оном из маја 2006. године. Постоји само једна значајна разлика: Демократска странка је сада део владе, тако да њена велика медијска и тајкунска сила више није у опозицији. Све остало је непромењено. Међутим, можда овај политички савез не користи толико грађанима. Влада у недостатку страха од опозиције нема разлога да убрзано спроводи реформе. Нема праве алтернативе, па зато не постоји ни истинска потреба за непопуларним потезима у првим годинама мандата. У целини, многа питања свела су се на маркетинг.

Грађани Србије имају право на озбиљну расправу о свим важним питањима. Сваки избори би требало да подразумевају право грађана да изаберу између макар две рационално и реално дефинисане политике. Грађани Србије током протеклих деценија углавном нису имали среће да стварно уживају такво право.