Почетак на ливади

Таман се у Србији разданило, после онолико векова владавине Турака, а већ су почеле буне против самовоље кнеза Милоша. Да би се он зауставио сачињен је Устав: Сретењски. Написао га је Димитрије Давидовић, "хабзбуршки ђак", рођени Земунац, "медицинар", новинар и оснивач Српских новина, штампар, саветник и лични секретар Кнеза Милоша.
Како историчар Чедомир Антић запажа: "Идеје уставности у Србији тог доба најплодније тло нашле су у кругу српских старешина, који су до почетка тридесетих година били привржени кнезу и међу малобројним школованим младим чиновницима." У Србији је тада свега један постотак становника био писмен, просечно домаћинство имало је око пет хектара земље, а индекс усељавања био је највећи у Европи. Само су Сједињене Америчке Државе имале већи механички прираштај становништва. Историја је поред тога забележила и драматичне сукобе династија и странака, политичка убиства, али и појаву новог слоја – чиновника неопходних за постојање државе. "Већина чиновника потекла је из хабзбуршких земаља, радије је желела рестаурацију феудализма у земљи и сопствено унапређење у статус аристократа. Тако би свој положај пред моћним кнезом Милошем Обреновићем учврстили наследним добрима и сигурним приходима..."

Литија и барјаци

Тог 15. фебруара 1835., пред више од хиљаду окупљених посланика (депутата) и народа, на кнежевој ливади у Крагујевцу одржана је Уставотворна скупштина. Сутрадан је свечано прослављено доношење Устава: литија, барјаци, коњичка и пешадијска гарда са музиком... Увече је приређен ватромет и позоришна представа. Кнез Милош је у беседи представио лествицу нове власти:

"Народ стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним саветом, Савет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непосредном договору са саветом." Сретењски устав је писан по узору на Устав француске Јулске монархије. "Народна скупштина је добила буџетско право; порези нису могли да буду уведени без њене сагласности, нити је држава могла да се задужи. Општенародна права Србима гарантовала су једнакост пред законом, слободу кретања и рада. Нико није могао да буде кажњен ако казна није предвиђена законом. Нико није могао да буде држан у затвору дуже од три дана, а да му се не саопшти због чега је затворен..."

У члану 119. пише: "Имање сваког Србина, било како му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси самовољно дирнути у туђе добро и имање или присвојити га или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља општенародне безбедности, био он ко му драго и откуд му драго."

Када је кнез Милош абдицирао – како историчари наводе – "У његовој личној каси пребројано је, приликом одласка, око три стотине педесет дуката више него у државној. Започело је време владавине уставобранитеља, када је Србија добила модерне законе и државне установе. Отпор народа према исувише моћном кнезу и богатом чиновништву није умањен ни када је после двадесет година кнез поново враћен на трон, као ни када је постало јасно да је у Србији почетком четрдесетих година XIX века било неколико пута мање. Под притиском Аустрије, Русије и Османског царства, после непуних месец дана укинута је ова "француска воћка у Османском дворишту".

У "Историји српске државности", проф. др Радош Љушић наводи:

"Уставни развитак Србије био је буран. Поред три уставна закона из времена Првог устанка (1805, 1808, 1811.), два хатишерифа 1830, 1833. – којим су регулисани односи са Турском и прописана права и повластице народу), српска држава је имала пет односно шест устава (1835, 1838, 1869, 1888. – враћен на снагу с мањим изменама 1901, 1903).

Трт, Милојко

Први, Сретењски устав остао је на снази две седмице, до почетка марта, када је привремено, а 11. априла 1835. године коначно суспендован. Устав који књазу лично није одговарао, чиме је интересе државе стављао изнад својих, с намером да спречи уплитање сила у њене унутрашње проблеме. Кад је увидео да је то немогуће, уклонио га је без жаљења, а Давидовића пензионисао.

Устав од 1838. године познат као Турски устав, октроисан (наметнут) је од султана у Цариграду, па у облику хатишерифа упућен Милошу Обреновићу. Важио је до 29. јуна 1869. године. Грађанска права су у приличној мери зајемчена, чиновничка права и приватна својина заштићени, слободна трговина загарантована, забрањено васкрсавање феудализма.

Устав из 1869. године зове се још Намеснички или Тројички. Програм је био умерено либералан – јака влада с министрима, дводомна Скупштина дели са Саветом законодавну власт.

Устав од 1869. године назван је намеснички – "јер је донет за време малолетства новоизабраног кнеза Милана Обреновића, када је земљом управљало трочлано српско намесништво."

Четврти устав од 1888. године сматра се најнапреднијим међу свим српским уставима. Донела га је Скупштина, али стварно по иницијативи, вољом и милошћу краља Милана, на снази у два маха – од 1888. до 1894, па измењен од 1903. до 1918, односно 1921. Поступак доношења – краљ прокламацијом позива странке да обуставе партијску борбу и да му помогну да изгради нацрт устава.

На маргинама копије овог Устава, кнез (касније краљ) Петар Први Карађорђевић исписивао је своје и досетке какве и не доличе будућем краљу. Рецимо, уз члан 118. ("Закони и законите наредбе који су законитим начином обнародовани имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске ) дописао је – само за Милана Обреновића не. Члан 136. – Министри су одговорни краљу и народној скупштини за своја службена дела ("трт Милојко"). Члан 168. – Округ, срез и општина не могу се ни задужити док то не одобри окружна скупштина или општински збор (лаж). Члан 177. – Право монопола припада држави (и Милану). Члан 16. – Својина је неповредна ма каква је она природе била (само када је у готовом онда је повредна). Члан 22. – Сваки Србин има право да у границама закона искаже своју мисао говором, писано штампом или у сликама (па после у бувару окован). Члан 53. – Краљ стално станује у земљи (док га не најуре).

Пети Устав, од 1901, октроисани, важио је само две године. Шести Устав из 1903. враћа на снагу онај из 1888. Све потом је новија историја.

---------------------------------------------------------------------

Први уставописац

Већ је први Сретењски устав, усвојен 3. фебруара 1835. године, потврдио да Србији не мањка уставописаца. Изашао испод пера Димитрија Давидовића, овај устав је потврдио велико стручно, политичко и дипломатско умеће "првог српског новинара" и уставотворца.

Давидовић је успео да уставним текстом (142 члана) помири интересе књаза Милоша и виђених српских старешина који су се претходно дигли на Милетину буну због Милошевог самодржавља, а увелико је изашао у сусрет и народним хтењима. Поврх свега, Давидовић је уставни текст редиговао у најбољим традицијама савремене европске уставности, прокламујући у Србији, тада вазалној кнежевини Отоманског царства, бројна права грађана.

Три моћне империје, Турска, Русија и Аустрија, које нису имале сопствене уставе, жестоко су се тада окомиле на Устав кнежевине Србије, оптужујући га да уноси "француски расад у турску шуму", што ће рећи дух и практична решења Француске револуције.

Књаз Милош, коме је до устава који ограничава његово самодржавље било стало колико и до лањског снега, оберучке је прихватио притисак реакционарних сила, па је Сретењски устав суспендован само шест недеља после доношења, већ 17. марта 1835. године.