Извођачка и техничка перфекција

У временском луку од готово четири деценије, колико је присутан на уметничкој сцени и колико је прошло од прве самосталне изложбе (1988) Душана Петровића, он је талентом и посвећеним радом стекао професионалну афирмацију и углед. Излагао је скулптуре самостално (на 13 изложби), а позиван је и у релевантне селекције за презентације у земљи и иностранству; данас је професор вајарства на београдском Факултету ликовних уметности.

Личност изузетног стваралачког потенцијала Душан Петровић је индивидуалиста, ослобођен медијских конвенција и шаблона; он партиципира у тзв. проширеном пољу савремене скулптуре, а његов стваралачки концепт својом примарном логиком кореспондира са временом. Мада је 2024. године излагао у Београду, његова изложба „Свет у зеленом” имала је другачији идејни и визуелни карактер; заснивала се на живој интеракцији научника Михаила Грбића и вајара, а њихови сензуално-визуелни флуиди пажљиво су структурисали поетску димензију ових својеврсних хуманих скулптура, виђених у критичарској рецепцији.

Актуелна изложба Душана Петровић „Од земље ка небу” у Музеју „Цептер” такође је утемељена на хуманим вредностима идејног и материјалног, али проблематизује и друге увиде у простор, материјале и њихову сценичну пројекцију. Мада је до сада радио са различитим материјалима (дрво, камен, бронза, стакло), ипак, изворности његовог дела, као и стваралачком сензибилитету највише одговара дрво. Однегована природна скулпторска мануелност, извођачка и техничка перфекција, поштовање особености материјала и његових експресивних квалитета, као и добро пронађена мера руке и машине/технике, суперлативи су који прате овог вајара, а јасно су истакнути и на новој поставци.

Интуиција и спонтаност у Петровићевој природи као да су темпирани на Паскалову максиму по којој „уметност има сопствене разлоге које разум не може да докучи”. Сага о дрвету и његовом новом животу у габариту галеријског простора један је од маркера ове поставке који реферише на природне импулсе стваралачке слободе. У контексту ове идеје назире се и холистички приступ, филозофија и методологија која сагледава целину, која се са људске врсте рефлектује на сав живи свет. Тако, као заштитник природе, вајар ствара самосвојне творевине од нађених материјала, а епитет да је „мајстор рециклаже и реанимације материјала”, изрекао је његов колега Здравко Јоксимовић.

У том духу су скулптуре на изложби од различитих врста дрвета – секвоје, храста, букве, граба и кедра – и камена метаморфног шкриљца, поцинкованог лима и горског кристала.

Симптоматично за овог вајара је да је његова стваралачка амплитуда у сталном немиру јер изложени радови датирају из текуће 2026. године, осим рада „Одлазак” из 2023, који је најавио проблемску блискост са новом продукцијом.

Пажљиво конциповану поставку „Од земље ка небу” чини пет радова – доминирају три монументалне просторне скулптурске поставке и две децентније зидне форме. Њихово „синхроно дисање” у простору музеја је савршено уритмовано. Принцип и драматуршки ток којим се Петровић својим делима простире кроз изложбени простор Музеја „Цептер” Данијела Пурешевић у тексту свог есеја означава као „Прорастање”. Рад „Од земље ка небу” је идејно и физички маркер ове изложбе, истакнут и самим насловом; инсталација је својим прорастањем монументална (5 x 5 м) по вертикалном расту, а лоцирана у сликама ограђеном простору она активира део музејског амбијента. Ова дрвена конструкција компонована у спојиво од неспојивог, од коре секвоје и храстових летвица, израсла је у луцидну и визуелну енигматичност чији визуелни крешендо смењује рустичне и танане тонове еха.

Шумске виле Петровићеве креативне бајке населиле су елитни музејски простор, а уметник је свом концепту, од зачудности до могућег, додао и камене плоче. Ови слојевити метаморфни шкриљци, поред своје визуелне аутентичности имали су и своју историјску, практичну вредност етно-материјала – некада су биле кровне плоче у селу Маће на Голији.

Рустично са видљивим радом секире и длета, представљају контролисани обликовни процес и пронађену меру ствари очита је у раду „Одлазак“ који комбинује дрвену грађевину чији кровни део штити поцинковани лим уз канап који динамизира концепт. Аутор пажљиво структурира њихову поетску димензију, читљивост и комуникативност.

Хармоничне релације племенитог и грубог. Од комплексних до привидно једноставних форми, њихова материјализација, волумен, простор и празнина, скулпторска материја и њена визуелност, ритам и тактилност само су нека од однегованих стваралачких упоришта Душана Петровића.