Одлазак Славенке Дракулић

Изненада је у 77. години преминула Славенка Дракулић (1949–2026), једна од најпознатијих југословенских и хрватских новинарки и књижевница, која је живела на релацији Шведска–Загреб и која је у својим текстовима и књигама истраживала теме феминизма, људских права, односа према болести и људском телу, ратних злочина и насиља на простору Балкана током деведесетих година 20. века, као и транзиционих парадокса. Њена нова књига, коју је недавно објавила загребачка „Фрактура”, носи ироничан назив „Зашто нисам научила да кувам”. Писала је и о женама које су се одрекле свог талента због породице и мушкараца, као што су Милева Ајнштајн, Фрида Кало и Дора Мар, што их на неки начин чини трагичним личностима. Пишући о тако изузетним женама, чији примери јасно показују неравноправност полова, дала је по сопственим речима, глас свакој жени, која живећи са једнако надареним мушкарцем најчешће губи себе у том односу. О томе је говорила гостујући пре три године код свог београдског издавача „Лагуне”, када је представљен њен роман „Милева Ајнштајн: Теорија туге”.

Славенка Дракулић рођена је у Ријеци 1949. године, завршила је студије компаративне књижевности и социологије на загребачком универзитету, а од 1992. године била је стална новинарка „Старта” и недељника „Данас” у Загребу, пишући углавном о феминистичким темама. Била је и дугогодишња сарадница загребачког „Јутарњег листа”.

Њена прва публицистичка књига „Смртни греси феминизма” отворила је њену интелектуалну размену идеја са Игором Мандићем, а њен роман „Холограми страха” из 1987. године и документарни филм о дијабетесу и трансплантацији бубрега, стању у којем је и сама живела још од осамдесетих година 20. века, учинили су транспарентном табу тему болести.

Славенка Дракулић емигрирала је из Хрватске почетком деведесетих година из политичких разлога, након што су је неке од важнијих хрватских новина прогласиле недовољно патриотски настројеном. Хрватски социолог и писац Славен Летица је у једном чланку из 1992. године, у „Глобусу”, оптужио пет хрватских књижевница, укључујући и њу, да су „вештице” и да „силују” Хрватску. По мишљењу Летице, ове ауторке нису се дистанцирале од акта силовања, наводне планиране војне тактике босанских Срба против не-Срба, већ да су га углавном третирале на феминистички начин, тј. као злочин „неидентификованих мушкараца” против жена. Убрзо након објаве чланка, Славенка Дракулић почела је да прима телефонске претње, а њена имовина је вандализована. С обзиром на то да није добила готово никакву подршку и помоћ од пријатеља и колега, Славенка Дракулић напустила је Хрватску.

Писала је за више новина и магазина, на више језика, укључујући гласила: „Њујорк тајмс”, „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, „Ла Република”, „Гардијан”, „Ел мундо”, „Дагенс нихетер”, „Политикен”… Њени најпознатији радови свакако су они који се баве ратовима на Балкану. У роману „Као да ме нема” писала је о злочинима и насиљу над женама током агресије на БиХ, док у делу „Они не би ни мрава згазили” анализирала своја искуства током посматрања процесa и затвореникa у Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу. Њенe познатe публицистичкe књиге су и: „Како смо преживели”, „Café Europa”, „The Balkan Express”, „Басне о комунизму” и „Поново у кафани Европа”.