Од среде фељтон о Гогољу

„Политика“ од среде, 9. септембра објављује нови фељтон “Песник мрачних страна Русије“ посвећен Николају Гогољу. Ауторка фељтона је Богумира Пејчић, професор српског језика књижевности у пензији и оснивач листа за младе литерарне таленте „Изазов”, покретач прве песничке школе за младе песнике Србије, члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.

Николај Васиљевич Гогољ је рођен 1809. у данашњој Украјини. Своје прво дело – поему која је доживела поразне критике, обавио је по доласку у Санкт Петербург. Због тога је спалио све примерке књиге. Прву збирку новела „Вечери на салашу крај Дикањке” објавио је 1832. На Гогољеву каријеру много је утицао Пушкин. Године 1835. објављена је збирка „Миргород”, после чега започиње циклус такозваних петербуршких приповести, у који су укључене и славне новеле као што су „Нос” и „Шињел”. Роман „Мртве душе”, Гогољево најпознатије дело, написано је у својеврсном политичком избеглиштву у Риму, где се писац склонио после премијере своје комедије „Ревизор”. Гогољ је умро у Москви 1852. године.

Поводом двестагодишњице рођења Николаја Гогоља Унеско је прогласио 2009. годину годином Николаја Гогоља. Роман „Мртве душе” једно је од најзначајнијих дела светске литературе. Ово незаобилазно дело великог Гогоља одавно је привукло пажњу српске читалачке публике. Први је започео да га преводи Милован Глишић 1872, а када га је смрт спречила да заврши рад, превођење је наставила његова сестра Станка Глишић, а затим и други.

„Мртве душе” оствариле су велики утицај и на српске писце, међу првима на Милована Глишића, Стевана Сремца и Бранислава Нушића.

„Ако је Пушкин назван ’сунчаним песником’ руске стварности, Гогољ се мора сматрати за најзнатнијег песника њених мрачних страна. Домовина – садашња Украјина, а ондашња Малорусија – дала му је, пре свега, љубав према обичајима, утврђеним облицима живота и дубоко осећање лепоте... Поетични снови стварали су му се у атмосфери старинских предања и народне фантастике, прожети у исти мах романтиком прве лектире”.

Тако је руски есејиста Е. А. Љацки писао о утицају који су на руску књижевност имали Николај Васиљевич Гогољ и Пушкин, велики руски песник.

Гогољ је био дубоко узбуђен када је први пут прочитао Пушкинову трагедију „Борис Годунов”. Душа му се испунила дивним осећањем среће и „тада се заклео над том бесмртном књигом да ни једну честицу своје душе неће дати мртвачкој студени бездушног света”. Познанство са Василијем Андрејевичем Жуковским, тада чувеним писцем „Песника у логору руских војника” који је, такође много ценио Пушкина, потпомажући га новчано и спасавајући га од царског гнева, омогућило је и Гогољу да брзо уђе у друштво песника и критичара. За обојицу је Жуковски говорио да „у Русији дижу огромну зграду чисто руске народне поезије”.

Пријатељство са Пушкином започело је маја 1831. када га је упознао у салону Плетњева. Ево како је тај сусрет доживео Гогољ: „Пушкин! Ускоро ће овде бити Пушкин! Ускоро ће видети и тај лик толико познат по портретима, чуће, најзад, глас великог песника, стиснуће његову руку... Стиснуће руку писца ’Руслана’, ’Евгенија Оњегина’, ’Бориса Годунова’.

– Ето, то је Александар Сергејевич – говорио је Плетњев – а то је лично тај Гогољ о коме сам ти писао у Москву. Он је данас ’прешао’ под моје заставе!”

Пушкин је позвао Гогоља да га посети у Царском, у летњиковцу Китајевами „без устручавања”. Њихово познанство трајаће све до Пушкинове насилне смрти 1837, када је убијен у двобоју.

Гогољ се после изласка из штампе „Вечери на салашу крај Дикањке” пожалио Пушкину да су приче већ издржале најозбиљније критике, после чега је Пушкин у „Књижевним допунама Руском инвалиду” написао похвалу, а Гогољу јавио:

„Сада сам прочитао ‘Вечери на салашу крај Дикањке’ и оне су ме одушевиле. То је права веселост, искрена, природна, без пренемагања, без извештачености. А местимично – каква поезија, каква осећајност! Све је то тако необично у нашој садашњој литератури, да се ни до сада нисам снашао. Причали су ми, када је писац ушао у штампарију где су се штампале „Вечери”, словослагачи су праснули у смех, затварајући уста шакама. Фактор је објаснио њихову веселост, признавши да су словослагачи умирали од смеха слажући његову књигу. Молијер и Филдинг, вероватно, радо би насмејали своје слагаче.

Честитам публици на заиста веселој књизи, а писцу срдачно желим даљи успех”!

Остало је записано да је Гогољ, пошто је пријатељима показао Пушкиново писмо и понудио их шампањцем, рекао:

„Заричем се да ћу од данас све дане сматрати именданом, јер мој је пут весео, а терет на леђима – лак”!

Гогољ је обожавао Пушкина, који је тридесетих година 19. века био на врхунцу славе. Био је његов заштитник и инспиратор, али и предани пријатељ. Пушкин је подједнако ценио ибезбрижност и веселост коју је Гогољ унео у своје прве малоруске приповетке у којима су биле приче о ђаволима, вештицама, демонима, у којима је сликао украјински фолклор, као у првој књизи приповедака „Вечери на салашу крај Дикањке” из 1830. године, и делима „Миргород” и „Арабеске” из 1835, и саветовао му да их објави у својој првој књизи. Како би што занимљивије и тачније описао своје садржаје, Гогољ је тражио да му шаљу народна предања, скаске и легенде у којима ђаво није баук, „чак може бити и добар друг”.

Наставак читајте у штампаном издању „Политике“ од 09.09.2009.