Моје срце у грудима другог

"Својим очима сам гледао како људи умиру и одлазе под земљу да их једу црви. На стотине њих, и на једној и на другој страни. У Босни сам се упитао колико је то срца, бубрега, вена, коштане сржи и крви отишло у неповрат. Кад сам се вратио са ратишта, одлучио сам да завештам своје органе ", прича Крагујевчанин Милан Дабовић, један од малобројних добровољних донатора органа из овог града. Диљем југословенских крвавих ратишта Дабовић је гледао лекаре са ВМА који су се, како каже, борили за сваки живот. Била је то стручна екипа на челу са пуковником Зораном Ковачевићем. Није га упознао тада, али га је контактирао по повратку из рата.

– Стекао сам утисак да органи могу релативно брзо да се пренесу са фронта на ВМА. Зато сам после рата, пред крај 1995. године, ступио у контакт са доктором Зораном Ковачевићем. Тада сам сазнао да је он један од поборника идеје донаторства. Прича је почела тада, а завршила се тек 2003. Пуних осам година је требало да прође до остварења моје намере и Ковачевићеве идеје. Исувише, али се, богу хвала, све добро завршило – каже Дабовић.

Дабовић је касније покушао међу Крагујевчанима да промовише причу о завештању органа, али на подршку, како каже, није наишао.

– Разговарао сам са колегама новинарима, али нико од њих о томе није желео да пише. Обишао сам све политичке организације, али нигде нисам наишао на разумевање. Срамота. Готово четири године био сам једини донатор из Крагујевца, а сада, како чујем, постоји још једна жена која је одлучила да завешта своје органе. Није ми стало до личне промоције, већ до идеје. Зашто моје или твоје срце не би куцало у грудима другог човека – пита наш саговорник.

Према речима доктора Зорана Ковачевића, данас начелника Клинике нефрологије на ВМА, у Србији је тренутно 15.000 људи који су завештали своје органе. Према његовом мишљењу, то је изузетно мали број у односу на потребе.

– Да би спасли све којима је потребан здрав бубрег или неки други орган, у Србији би морало да буде бар два милиона људи који би завештали своје органе. Међутим, свест о донаторству овде још није развијена – каже Ковачевић у изјави за "Политику".

Према његовом мишљењу, проблеми леже у сујеверју нашег народа, непознавању ствари и предубеђењу да и код трансплантације органа "ради веза".

– Многи не желе да баксузирају, мислећи да ће им се нешто десити ако завештају органе, али то је глупо сујеверје. Истовремено, процедура је врло једноставна и довољно је да позовете нефролошку клинику на ВМА (011/3670784 прим. нов.) и све ће бити завршено за десетак дана. А ако неко мисли да овде има корупције, онда треба да се зна да су последње трансплантације извршене једној сиромашној Ромкињи и избеглици са троје деце – каже Ковачевић.

Донатори, према Ковачевићевим речима, не могу бити дијабетичари, особе са малигним обољењима, неуропсихијатријски случајеви, тешки бубрежни или кардиоваскуларни болесници.

– Реч је о хуманости, о потреби да се помогне својим ближњима. Али нека нико не мисли да је ствар једноставна, јер бубрег оца често не одговара његовом сину – вели Ковачевић.

Српска православна црква о овом питању још није заузела званичан став. У изјави за "Политику", др Радован Биговић каже да не постоји никаква одлука Синода у вези са завештањем и трансплантацијом органа, а протојереј Љубо Милошевић, у одговору на питање потенцијалног донатора, на сајту Светосавље, каже да је помоћ ближњима хришћанска вредност, али поставља питање коме се органи поклањају.

"...Нико не може родитеља болесног детета да осуди ако и свој живот доведе у опасност да би спасао његов, рецимо донацијом једног бубрега или плућног крила и сличних органа, који када се одстране хируршким путем не угрожавају живот дародавца...", али "да ли донацијом неких делова нашег освећеног тела ми њега обесвећујемо, јер ако га поклонимо човеку који ће и даље да продужи да не живи у Цркви и по божјим законима управо ће да се то деси", пише протојереј Милошевић.