Суморни празник рада

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. септембра – Америка данас прославља празник који остатак света обележава 1. маја, Дан рада. Још од 1884, када је озакоњен, то је традиционална светковина краја лета, дан излета, парада, ватромета, неизоставног роштиља – и политичких говора.

Један је одржао и председник Обама који, после годишњег одмора, настоји да ублажи све јачи утисак како му национално кормило у времену кризе измиче из руку. Сутра ће се обратити и ђацима којима почиње нова школска година, а кључна беседа је у среду, пред оба дома Конгреса, када се очекује да растера сумње о томе да је његов изборни слоган – „Да, ми можемо“ – добио супротно значење: да се ништа не може.

Празник рада протиче, наиме, у суморном расположењу оних којима је посвећен – радника. Док медији преносе вести да је економија почела да се опоравља и да је рецесија, која је званично почела још у децембру 2007, „технички готова“, најновији извештај о стању на тржишту рада, обелодањен у прошли петак, бар девет милиона Американаца доживљава само као гласине.

У августу је армија отпуштених повећана за 216.000, што је стопу незапослености са јулске стопе од 9,4 одсто повећало на 9,7, што практично значи да је без посла сваки десети Американац.

Детаљнији увид у рендгенски снимак америчке незапослености показује да једна трећина отпуштених већ шест месеци не може да нађе нови посао, што се догађа први пут од Другог светског рата.

Недавно истраживање Галупа показује да чак 31 одсто оних који нису дошли под удар рецесије страхује да ће остати без посла, а исто толико њих се боји да ће им бити смањене плате. Истовремено, 70 одсто запослених који су млађи од 35 година не може ништа од зарађеног да остави са стране. Исто тако, двоје од троје оних који су пред пензијом истиче да себи не може да приушти да престане да ради.

Све ово овде повод је за закључак како је стопа незапослености тврдоглаво отпорна на терапију коју су јој преписали Конгрес и администрација председника Обаме, из чијих редова настоје да, упркос свему, емитују оптимизам.

То се чини тако што се не оповргава да се отпуштања настављају, али да је то сада спорије него што је било. Другим речима, најутешнија вест из августовског извештаја гласи – могло је да буде и горе.

Али чак и оптимисти су – оптимисти на дугом штапу, нудећи познату формулу да ће бити још горе пре него што почне да бива боље. То значи да би идуће године стопа незапослености могла да пређе 10 одсто, а да потпуни опоравак тржишта рада не треба очекивати пре 2014.

Не баш утешна порука за раднички празник у земљи где је рад на цени, земљи коју је оваквом каква јесте направила управо вредноћа њених људи. Стварање нових радних места је историјско постигнуће америчке економије и оно што ју је учинило глобалном економском локомотивом, па отуда и дилеме нису ли се можда и Америка и свет данас променили у толикој мери да старе формуле нису више применљиве у новим околностима.

А нове околности су, како то предочава данашњи уводник у „Волстрит џорналу“, садржане у недоумици да ли отворена и глобализована америчка економија на којој одавно почивају темељи америчког просперитета и напретка и даље може да ствара радна места која је одржавају.

Одговора у овом моменту нема, као што се још сасвим не виде јасно, мада се наслућују, политичке последице овакве ситуације по председника Обаму, иначе пријатеља синдиката који је у кампањи обећао да ће стриктније регулисати тржиште рада и уравнотежити права послодаваца и послопримаца.

Али у овом моменту ни он нема утешнију поруку од оне која вели – пливамо у добром правцу, али обала је још далеко.

Милан Мишић

-----------------------------------------------------------

Колико зарађују Американци

(/slika2)„Вашингтон пост“ је данас, поводом Дана рада, на видело изнео једну од интима Американаца, скривану подједнако љубоморно као и њихов љубавни живот – колико зарађују. То, наиме, овде не износе, како наводи лист, ни они који примају мало, ни они који зарађују много, а поготово не они у средини. Па ипак, сарадници овог дневника су завирили у коверте са платним чековима једног броја житеља главног града. Преносимо неколико карактеристичних, уз напомену да је реч о годишњим износима