Када је 1835. године Скупштина у Крагујевцу усвојила устав, чувени Сретењски, Србија је постала прва "власница" таквог документа на Балкану. Тај први српски устав био је на снази само месец дана, али је њиме започето трасирање пута модерне државе Србије, која је, не без лутања странпутицама, управо стигла до устава број 7. Заправо, биће то седми устав државе Србије ако га грађани прихвате на референдуму 28. и 29. октобра.

И мада је доскора у јавности превладавало мишљење да је промена актуелног "Милошевићевог устава" по важећој процедури практично неизводљива, политичка атмосфера последњих недеља таква је да проблем изласка на референдум око 3,2 милиона људи најмање (који ће још одговорити позитивно на питање да ли су за потврђивање новог устава Републике Србије) више не делује као немогућа мисија. Оптимизам се шири нарочито од 30. септембра, када су 242 народна посланика, без расправе, гласала за Предлог новог устава.

Усвајањем новог текста, Србија ће добити први устав изгласан у вишестраначкој скупштини – као република. Биће то и први устав независне државе Србије за последњих 88 година. Шест "самосталних" устава (донетих 1835, 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године) имала је као кнежевина, па краљевина. Потом је, после Првог светског рата, направила државу са Хрватима и Словенцима, била део југословенске краљевине, онда федерална јединица социјалистичке Југославије и СРЈ и, напокон, вољом грађана Црне Горе који су у мају ове године на референдуму рекли да неће више да живе у државној заједници СЦГ, опет је постала самостална. Или само своја. Зато кажу да се доношењем новог устава Србија окреће себи. Или да коначно долази себи.

Устав који је на снази и који покушавамо да променимо усвојен је 1990. године у једнопартијској скупштини. Они који су га донели бране га речима да је он Србији донео вишепартијски систем, тржишну привреду, људска права и слободе. Противници га оптужују за учвршћивање и заштиту власти Слободана Милошевића и његове партије.

Како било, време га је прегазило. Процеси демократизације, модернизације, транзиције, евроатлантских интеграција захтевају савременији и солиднији правни темељ, а све досадашње промене у земљи Србији просто намећу потребу за новим "друштвеним уговором" са којим ће се сагласити већина њених грађана.

Брзину којом је усаглашен текст новог устава између најважнијих странака у земљи, како сами истичу, диктирала је нужност политичког тренутка, односно склоп међународних околности од којих зависи очување целовитости територије државе Србије. Реч је, дакле, о државном разлогу – о задржавању Косова и Метохије у границама Србије, мада модерни устав, према мишљењу појединих стручњака, не би требало да буде инструмент државних интереса, него ограничавања моћи државе. Али Космет ће, верује се, бити и главни мотив за учешће на предстојећем референдуму, а можда је и једини мотив који може да изведе на гласање више од половине бирачког тела која ће прихватити овај устав, како налаже важећа процедура. Иначе, тешко да би и могао да се нађе други ваљан разлог за овако брзопотезно усвојени устав, после пуних шест година од демократских промена и обећања опозиције уједињене против Милошевићевог режима да ће им промена устава бити један од првих задатака када дођу на власт.

Неке од примедаба заговорника бојкота референдума или изласка на референдум да би се заокружило "не" нипошто нису безазлене, нарочито она о одсуству јавне расправе о усвојеном уставном тексту, али би можда и они требало да размисле о чињеници да се овакав степен политичког консензуса у Србији врло тешко постиже и да је ово тренутак који не би требало пропустити. Ако ништа друго, а оно због тога што ћемо нови устав моћи лакше да мењамо, уз све уважавање логике која каже "зашто куповати нешто ако ћеш га крпити". И због тога што највиши правни акт у предизборним кампањама више не би био једно од главних обећања које неће бити испуњено.