Погрешан избор

У свим романтичним филмовима када се двоје људи нађе на „истој таласној дужини”, без обзира на све препреке, увек на крају заврше заједно, заљубљени и срећни. То се посебно односи на удате жене и ожењене мушкарце који понекад проклињу своју судбину што су на сродну душу наишли тек онда када су већ изабрали да живот проведу поред друге особе.

За разлику од филмова, у стварном животу „обичних” људи ситуација је нешто другачија... Дешава се да се жена и мушкарац упознају, лудо заљубе и да не знају како да превазиђу „проблем” што су већ у браку.

Дилема је много, као и питања да ли треба пресећи, оставити супруга или жену и ући у нови живот са оном особом до које ти је стало? Или раскинути такву везу и остати у браку кајући се до краја живота због направљеног погрешног избора? Седење на „две столице” углавном никоме није донео ништа добро.

– Нимало није леп осећај бити удата за једног, а заљубљена у другог мушкарца. Са тим другим сам пронашла себе, он је био сав мој свет, душе су нам се „подудариле”, а невероватна „хемија” се осећала при сваком сусрету. Али, нисам била спремна да се разведем и „бацим под тепих” досадашњи живот – рекла ми је другарица Маца из Суботице.

Оно што сам схватила слушајући искуства разних жена јесте да растанак праве љубави чини јачим, а да оне које то нису временом бледе. Психолози знају да кажу да највећа опасност и нека врста „темпирне бомбе” лежи у везама за које се каже да су непроживљене до краја.

Догађало се и то да су се некадашњи дечко и девојка растали због неке глупости, ушли у брак са другим особама, а онда се после неколико година поново срели и схватили – да не могу једно без другог. Чини се да је најбоље када девојке и момци, који су у дугим везама, а заљубљени у друге мушкарце и жене, схвате да је много боље да везу окончају и крену у живот са оним због којег им срце заигра сваки пут када се сретну.

То је урадила моја другарица Ива, која је сада у дивном браку са Дарком, као и моја сестра Сања, која има одличан брачни живот са Пеђом. Скупити храброст и пресећи није лако, посебно када си месецима после тога „црна овца” у фамилији. Али, зар то није поштеније од живљења у паралелном животу?

Неко је једном рекао да је недовршена прича као седење на врху вулкана: никада не знате када ће да проради и шта ће тада са вама бити, да ли ћете се спасти или, ипак, једног дана бити спржени. Можда сувише романтично гледам на све ово, али мислим да свако ко има неку дилему не треба да заборави да је живот само један и да га не вреди протраћити на погрешне изборе...