Херој златне музичке ере

Актуелну музичку јесен у Србији, између осталог, обележиће и концерти ветерана евергрин и рокенрол музике. Прошле недеље београдска публика уживала је у наступу чувеног канадског кантаутора Леонарда Коена.

Велшка музичка легенда, Том Џонс, наступиће 13. новембра у Београдској арени, док ће у истој дворани, за нешто мање од две недеље, тачније 22. септембра, концерт одржати Инглберт Хампердинк.

Једној од највећих звезда евергрин музике свих времена биће ово први наступ у нашој земљи. Инглберт Хампердинк се на светску музичку мапу уписао 1967. године хит синглом „ReleaseMe”, који је на дневном нивоу достизао тираж од неколико десетина хиљада примерака.

Популарни британски музичар (73), чије је право име Арнолд Џорџ Дорси, уз Тома Џонса обележио је, по многима, златну музичку епоху током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Његова популарност, као и популарност његових песама, ни до данас није избледела.

Хампердинк у интервјуу за „Политику” каже да га, упркос чињеници да је обишао „пола света”, увек радује гостовање у земљи коју раније није имао прилике да посети.

– Ето, после деценија бављења овим послом, тек сада долазим у Србију. Заиста, не бих волео да звучи као клише, али предстојећи концерт у Београду ме веома радује.

Може ли се рећи да концерти Ваших колега и Вас ове јесени показују да дух добре музике из шездесетих и седамдесетих година прошлог века није избледео?

Мислим да није. Напротив, одржао се због необичног шарма и неоспорног квалитета који поседује. Да је другачије, интересовање за ову музику и њене извођаче и ауторе одавно би опало.

Сматрате ли да је, између осталог, Ваше музичко ривалство са Томом Џонсом управо доприносило квалитету музике тог времена?

Том је велики човек и велики певач. Извесно време имали смо истог менаџера – Гордона Милса. Том је имао свој стил, ја сам имао свој и драго ми је да се нисмо превише „преклапали”. А време касних шездесетих, седамдесетих година прошлог века, као што знате, било је златно време музике и драго ми је што сам успео да постигнем светску славу баш у том периоду.  То је било време музичких џентлмена.

Како доживљавате чињеницу да сте у неколико наврата били најпопуларнији британски музичар, популарнији и од „Битлса”, макар по позицијама на топ-листама?

Па, хвала ако тако кажете. Ипак, ја не бих ишао баш тако далеко. Слагао бих ако бих рекао да ми није пријала та популарност и поређења са највећих саставом планете свих времена. Свако жели да његов рад буде признат. Ипак, сматрам да су „Битлси” много више од обичног бенда. Они су посебна врста музичке легенде, култа и епске приче двадесетог века. Занимљиво је то да су ми „Битлси” у то доба били комшије, условно речено. Живели смо на само неколико километара удаљености. Ја сам често имао великих потешкоћа због недостатка приватности, али популарност коју су они имали граничи се са научном фантастиком.

Осим ауторских песама, широм света познати сте и као интерпретатор незаборавних мелодија, неких од највећих песама свих времена. Да ли је постојао неки посебан критеријум коју ћете песму обрадити?

У то време није се са сигурношћу могло проценити шта ће наићи на одобравање код публике, а шта не. Рецимо да је рецепт за успех био комбинација доброг укуса, интуиције и квалитетне процене менаџера. То су само неки од фактора. Рецимо, Берт Камферт ми је лично понудио нумеру „SpanishEyes”, једну од песама коју моја публика заиста обожава. Он је компоновао и понудио ми и „StrangersInTheNight”, али њу је „мазнуо” Френк Синатра. Остало је историја (смех).

Ваш менаџер Гордон Милс Вас је приметио не само због музичког талента, већ и због сјајних глумачких и имитаторских особина?

Па да, тада није било довољно да само добро певате, или да само добро изгледате. Морали сте да поседујете шарм, харизму, сценски наступ, аутентичну интерпретацију. Моје имитаторске вештине помогле су ми и додатно одшкринуле врата шоу-бизниса.

Гордон је био и „кум” Вашег уметничког имена. За разлику од већине Ваших колега, Ви сте звезда постали упркос на први поглед дугачком и непрепознатљивом имену.

Није ли то чудно, зар не? И сам се запитам откуд то? Људи су ме често питали током каријере – зашто баш Инглберт Хампердинк? Али свако „зашто” има своје „зато”. Можда не постоји неки посебан разлог, али ја сам у то време имао свој јединствен стил, фарбао се у црно, имао дуге зулуфе и умногоме се разликовао од својих колега. И баш кроз тај чудан спектар коинциденција ово сценско име ми је помогло, а не одмогло, како би то могло да се очекује.

Ваш последњи албум, „LegacyOfLove” комбинација је Ваших највећих хитова и неколико сјајних интерпретација чувених мелодија. Хоћемо ли имати прилике да ускоро чујемо и неки нови ауторски материјал?

Ја никад не мирујем, ту је и најсвежије издање, названо „TasteOfCountry”, а снимио сам и неколико синглова од којих су ми један написали Дејвид Фостер и Пол Енка, који ћу са задовољством извести пред београдском публиком.