Поглед са Балтика: Литванија и Косово

Од 14. до 16. децембра прошле, 2007. године, у главном граду Литваније Вилниусу, одржана је међународна конференција о последицама приватизације у постокомунистичким, "транзиционим" друштвима. Конференцију је организовао Универзитет у Вилниусу уз Министарство иностраних послова, под покровитељством председника Републике Литваније који се зове - Валдасам Адамкуасам. Било је позвано тридесетак учесника из целог света, а из овог нашег балканског региона само ја, мада сам већ при примитку позива истакао да сам потпуни лаик у економским наукама. Међутим, испоставило се да се конференција бавила не само економским већ и политичким и моралним питањима насталим у процесу приватизације некада државне (или "друштвене") имовине на територији свих посткомунистичких држава.

Литванија, иако већ члан Европске уније, као и друге две бивше совјетске републике на Балтику (Летонија и Естонија), живи у перманентном страху од могућности да се Руска Федерација поново осили и покуша да обнови совјетску империју. Са истока Литванија се граничи са Лукашенковом Белорусијом, на југу са Пољском, а на западу са Руском Федерацијом. Не, није грешка, заиста, западно од Литваније је Калињинградска област, од матице одвојени део Руске Федерације са престоницом Калињинградом, некадашњим Кенингсбергом, градом у којем је свој живот проживео немачки филозоф Емануел Кант.

Нема много смисла у описивању приватизације и њених последица, како су их изложили учесници конференције са економске, или политичке тачке гледишта. Једно је јасно, тај би се процес посвуда могао окарактерисати формулом уредника "Републике" Небојше Попова - "буразерска приватизација". И то од Владивостока до Кенингсберга, и од Балтичког до Јадранског мора. Бројна делегација из Руске Федерације није оспоравала такав закључак.

Моје излагање, мада сам поново подвукао да сам тотални непознавалац економије, изазвало је неочекивану живост и подужу дискусију. Ја сам, наиме, замолио присутне учеснике конференције - који су се сви придржавали идеје да је приватизација, ма како била погрешно спровођена, ипак неопходна као предуслов за стварање демократског, грађанског друштва - да ми објасне чињеницу, како то да у једном несумњиво демократском друштву, америчком, лавовски део привредне, економске, финансијске, банкарске, па чак и информационе сфере држе огромне, моћне корпорације, које се ни у ком случају не могу сматрати приватним власништвом. Да ли то значи да приватизација и није предуслов демократског друштва? Ако је тако - питање приватизације се радикално мења.

Коначни одговор нисам добио, и не мислим да бих га лако могао добити.

После конференције био сам позван да дам неколико интервјуа за литванску и руску телевизију, радио, новине итд. И свуда је, скоро увек, прво и главно питање било о Косову. Разлог за то није било тешко открити. У нормалним околностима сумњам да би људи са Балтика имали много интересовања за догађаје на супротном крају Европе, на Балкану. Међутим оно што је то интересовање изазвало је Путиново учешће у косовском чвору. На неки начин су, можда подсвесно, повезивали Путиново ангажовање на Балкану с могућим ангажовањем на Балтику.

Ја сам, наравно, причао о томе да ми је веома добро познат проблем Косова, јер сам игром случаја робијао у КПД Забела у Пожаревцу у другој половини шездесетих година, где сам се упознао и здружио са "косовским Манделом" Адемом Демаћијем, једним од косовских лидера, књижевником, који је као политички затвореник одробијао скоро 20 година. Понављао сам оно што сам увек говорио и писао - да никакво одвајање не води решењу било каквог проблема, да, поготову у наше доба неминовне глобализације, решење треба тражити у укрупњавању регионалних и државних структура, а не дробљењу (ја још увек не могу прежалити распад Југославије). Али да, нажалост, у овом тренутку, захваљујући низу околности, а нарочито због унутрашње политичке ситуације у Србији, сматрам да би за Србију било катастрофално уколико би Косово остало у оквиру српске државе.

Тако се десило да је у Вилниусу за време мог боравка тамо налетео неки хладни талас са веома ниским температурама, те да сам се добрано прехладио и промрзао. Повратак у завејани снегом Београд, са температурама испод нуле, учинио ми се као повратак у тропске крајеве.

Члан Форума за међународне односе