Pogled sa Baltika: Litvanija i Kosovo

Od 14. do 16. decembra prošle, 2007. godine, u glavnom gradu Litvanije Vilniusu, održana je međunarodna konferencija o posledicama privatizacije u postokomunističkim, "tranzicionim" društvima. Konferenciju je organizovao Univerzitet u Vilniusu uz Ministarstvo inostranih poslova, pod pokroviteljstvom predsednika Republike Litvanije koji se zove - Valdasam Adamkuasam. Bilo je pozvano tridesetak učesnika iz celog sveta, a iz ovog našeg balkanskog regiona samo ja, mada sam već pri primitku poziva istakao da sam potpuni laik u ekonomskim naukama. Međutim, ispostavilo se da se konferencija bavila ne samo ekonomskim već i političkim i moralnim pitanjima nastalim u procesu privatizacije nekada državne (ili "društvene") imovine na teritoriji svih postkomunističkih država.

Litvanija, iako već član Evropske unije, kao i druge dve bivše sovjetske republike na Baltiku (Letonija i Estonija), živi u permanentnom strahu od mogućnosti da se Ruska Federacija ponovo osili i pokuša da obnovi sovjetsku imperiju. Sa istoka Litvanija se graniči sa Lukašenkovom Belorusijom, na jugu sa Poljskom, a na zapadu sa Ruskom Federacijom. Ne, nije greška, zaista, zapadno od Litvanije je Kalinjingradska oblast, od matice odvojeni deo Ruske Federacije sa prestonicom Kalinjingradom, nekadašnjim Keningsbergom, gradom u kojem je svoj život proživeo nemački filozof Emanuel Kant.

Nema mnogo smisla u opisivanju privatizacije i njenih posledica, kako su ih izložili učesnici konferencije sa ekonomske, ili političke tačke gledišta. Jedno je jasno, taj bi se proces posvuda mogao okarakterisati formulom urednika "Republike" Nebojše Popova - "burazerska privatizacija". I to od Vladivostoka do Keningsberga, i od Baltičkog do Jadranskog mora. Brojna delegacija iz Ruske Federacije nije osporavala takav zaključak.

Moje izlaganje, mada sam ponovo podvukao da sam totalni nepoznavalac ekonomije, izazvalo je neočekivanu živost i podužu diskusiju. Ja sam, naime, zamolio prisutne učesnike konferencije - koji su se svi pridržavali ideje da je privatizacija, ma kako bila pogrešno sprovođena, ipak neophodna kao preduslov za stvaranje demokratskog, građanskog društva - da mi objasne činjenicu, kako to da u jednom nesumnjivo demokratskom društvu, američkom, lavovski deo privredne, ekonomske, finansijske, bankarske, pa čak i informacione sfere drže ogromne, moćne korporacije, koje se ni u kom slučaju ne mogu smatrati privatnim vlasništvom. Da li to znači da privatizacija i nije preduslov demokratskog društva? Ako je tako - pitanje privatizacije se radikalno menja.

Konačni odgovor nisam dobio, i ne mislim da bih ga lako mogao dobiti.

Posle konferencije bio sam pozvan da dam nekoliko intervjua za litvansku i rusku televiziju, radio, novine itd. I svuda je, skoro uvek, prvo i glavno pitanje bilo o Kosovu. Razlog za to nije bilo teško otkriti. U normalnim okolnostima sumnjam da bi ljudi sa Baltika imali mnogo interesovanja za događaje na suprotnom kraju Evrope, na Balkanu. Međutim ono što je to interesovanje izazvalo je Putinovo učešće u kosovskom čvoru. Na neki način su, možda podsvesno, povezivali Putinovo angažovanje na Balkanu s mogućim angažovanjem na Baltiku.

Ja sam, naravno, pričao o tome da mi je veoma dobro poznat problem Kosova, jer sam igrom slučaja robijao u KPD Zabela u Požarevcu u drugoj polovini šezdesetih godina, gde sam se upoznao i združio sa "kosovskim Mandelom" Ademom Demaćijem, jednim od kosovskih lidera, književnikom, koji je kao politički zatvorenik odrobijao skoro 20 godina. Ponavljao sam ono što sam uvek govorio i pisao - da nikakvo odvajanje ne vodi rešenju bilo kakvog problema, da, pogotovu u naše doba neminovne globalizacije, rešenje treba tražiti u ukrupnjavanju regionalnih i državnih struktura, a ne drobljenju (ja još uvek ne mogu prežaliti raspad Jugoslavije). Ali da, nažalost, u ovom trenutku, zahvaljujući nizu okolnosti, a naročito zbog unutrašnje političke situacije u Srbiji, smatram da bi za Srbiju bilo katastrofalno ukoliko bi Kosovo ostalo u okviru srpske države.

Tako se desilo da je u Vilniusu za vreme mog boravka tamo naleteo neki hladni talas sa veoma niskim temperaturama, te da sam se dobrano prehladio i promrzao. Povratak u zavejani snegom Beograd, sa temperaturama ispod nule, učinio mi se kao povratak u tropske krajeve.

Član Foruma za međunarodne odnose