Норвежанин у чуду

Сплетом веома чудних околности запало ми је старатељство над тридесетогодишњим Норвежанином у току ових новогодишњих празника. Да не дужим како је дошло до тога, епска је то прича. Тек, ево га још код мене, витла по стану покушавајући да све што му се дешавало минулих дана повеже у смисаону целину, али... Елем, пиргави Свен (има он далеко чудније име које никако да преломим, па што се мене тиче он је Свен) био је подвргнут тродневном, катарзичном третману званом: дочек Нове године, реприза дочека и реприза репризе дочека.

После свега, од перспективног интелектуалца из Осла постаде натурализовани алкохоличар из новобеоградских блокова, који натуца српски, тамани сармице за сва три оброка, плус печење за ужину и неће кући по цену трајног оштећења млађане му јетре.

А све је почело крајње безазлено, првим куваним вином у последњем дану прошле године. С том иницијацијом, Свену су се широм отворила врата наших прозаичних обичаја...

Наиме, како је 1. јануара, око ручка, испузао из кататоничног стања у које је запао пред зору, објаснио сам му да је пред нама, за двоструко мање пара, реприза синоћњег тулума. Руку на срце, није му испрва било најјасније о чему говорим, док му уз `ладно мезе и врућу ракију нисам предочио чињенице.

– Слушај, брате Свен, како смо и ми, баш као и ви Норвежани, систематичан и сумњичав народ, не дозвољавамо да нам западни империјалисти намећу једнострани став да је Нова година стигла кад они кажу да је стигла и због тога приређујемо репризу дочека, не бисмо ли и сами закључили да је заиста стигла – објаснио сам му, овако, бираним речима и разложном аргументацијом, тако да је њему све било далеко разумљивије.

Преждеравамо се и наново опијамо, јер смо словенске душе, за инат душманима, нек виде и да имамо и да можемо. Наравно, и да помогнемо нашим угоститељима који нам за симболичну надокнаду сервирају ресто од синоћ. Е, мој Свене, никада ви нећете разумети Балкан... Нећемо ни ми, али ми на то имамо право!

Једино што никако не успех да му објасним – зашто на размеђи 1. и 2. јануара опет одбројавамо и истим људима понављамо све што смо им већ пожелели пре 24 сата?! Са ништа мањом емоцијом.

Добро, чему онда реприза репризе?

Е, мој неуки Скандинавче. Нисмо ми само сумњичави према Западу већ и неповерљиви према себи, па не верујемо у унутрашње гласине о доласку нове године док се и трећи пут не одазове на наше припите прозивке. "Трипут мери, једном сеци", рекли су старији и паметнији. Трећи пут Бог помаже...

Не срљамо ми у нове године тек тако! А, наравно, ту је опет и онај осећај солидарности са угоститељима (слава и част онима који не припадају овој скупини) који по цени редовног менија морају некако да се реше остатка остатака...

Ма, море на страну и Свен, већа су сад мука његови, убеђени да им је чедо на тешким дрогама, јер их трећу ноћ заредом зове после поноћи да им честита Нову годину...

Да, умало да заборавим предисторију ове епопеје. Момак је, наиме, дошао у наш престони град као представник некакве фирме на пословне преговоре са некаквом фирмом.

Где је запело? Па, осим у силним дочецима, пословни Свен се, не знајући, обрео и у нашој посластици: спајању празника. Предузеће с којим би требало да договара заједничке послове не ради до истека свих славља, тачније половине овог месеца.

Кажем ја њему: То што ви квалификујете као нерад ја зовем традицијом, бре! Нисмо ми алави на ваше паре, ми смо душе словенске... Послови могу да стоје, печење – не! Шта нам значе пуни џепови, а празна душа!

Ако ти се не свиђа, иди преговарај са онима који не држе до себе колико ми. Ако си, пак, паметан, сачекај да још мину Српска нова година и Свети Јован, па да се о свему лепо договоримо.