Књига са два слова

Србија је од почетка године до краја јула, према подацима Народне банке, успела да усиса тек око 900 милиона евра или 1,187 милијарди долара страних директних инвестиција. Упола мање него у истом периоду лане. За реалне, очекивано мало.

Нажалост, мршавим српским инвестиционим учинком или тачније својом добром проценом, једино могу да буду задовољни аналитичари лондонског „Икономист интелиџенс јунита” који су већ у марту, када су владини званичници још били оптимисти, упозорили да овогодишње рачунице праве са „до 1,5 милијарду долара страних директних инвестиција, у најбољем случају”.

И са толико би ова година заиста могла да се заврши. Јер од већих приватизационих прихода, који и у 2009. представљају бар половину укупног инвестиционог биланса, до краја године, чак и министар Млађан Динкић рачуна само на новац од „Галенике”. Питање је да ли ће и то лећи на овогодишње рачуне. Што се тиче нових гринфилд и браунфилд улагања, и у српској Агенцији за страна улагања и промоцију извоза листи до сада најављиваних и сада неизвесних инвестиција додају још једно: до краја године требало би да почне изградња фабрике аустријске компаније за производњу грађевинских машина „Wacker Neuson” у Лапову. Укупна вредност ове инвестиције по фазама требало би да буде око 180 милиона евра, али подацима о улагањима у овој години не располажу. Као што поуздано не могу да кажу колико која фирма учествује у преосталих 500 милиона евра, кад се од укупне своте која је стигла на рачуне у земљу одузме 400 милиона евра приватизационог прихода од продаје НИС-а.

На основу података Народне банке о укупном приливу по делатностима и земљама из које је новац уплаћен и накнадног истраживања Агенције на терену, очигледно је да су највећи део разлике између укупне вредности страних директних улагања у овој години и инвестиције „Гаспрома”, заправо улагања постојећих инвеститора – банака, осигуравајућих кућа, телекомуникационих компанија и фирми које се баве изградњом некретнина, које су претходних година започеле своје пројекте или најавиле додатна улагања, а од којих је део већ реализован у 2009. Који део и колико, питање је без поузданог одговора.

Типичан пример је, кажу, „Мобилком” који планира улагања од 250 милиона евра у наредних неколико година. Део тог плана је испунио у првој половини ове године, али немамо информацију о тачној вредности његових инвестиција, кажу у СИЕПА. И НБС би радо да бар од приватизације раздвоји гринфилд и браунфилд улагања, али појединачне фирме нажалост не достављају податке, на које су, иначе, законом обавезне.

Међутим, изузму ли се са листе, коју нам је СИЕПА доставила, приватизације и преузимања фирми, више је него јасно да се нове инвестиције, започете у овој години, могу побројати на прсте једне руке. Ако се рачуна да је конзорцијум „МПЦ пропертиз енд Мерил Линч” своју инвестицију од 150 милиона евра у ТЦ „Ушће” само завршио у овој години, да су још неке фирме, попут „Нексија”, „Еурогрупе” и „Кроноспана”, такође само наставиле или окончале раније започете послове, листа нових инвеститора који су се у Србију уселили ове године своди се на две фирме – немачки „Леони” (браунфилд улагање) и дански „Грундфос” (гринфилд), без података о овогодишњим улагањима.

Само због кризе или из других разлога, своје досељавање у Србију за боља времена или услове одложили су и најављивани Јапанци и Норвежани и Италијани и Швеђани... Иако им је Србија обећала да ће им платити само да дођу. Испоставило се да у ово време ни директни ни индиректни подстицаји нису били довољно убедљив мамац да одреше кесу. Уосталом, иако су државни подстицаји инвеститорима важни, упркос томе што су расли, ниво инвестиција се смањивао.

Као што је било јасно да су најаве с почетка године о преотимању инвеститора од конкуренције из суседства и сељењу фабрика из земаља нових чланица ЕУ на наше просторе биле само покушаји ширења оптимизма и као што треба бити реалан да у години кризе Србија није могла нешто битније поправити свој биланс, тако је и чињеница да део одговора зашто нема више улагања лежи у две вести које су ове недеље стигле из Женеве и Вашингтона. Онима о нашем прилично лошем пласману у конкурентности и по условима пословања. Посебно када се упоредимо са земљама из околине, које су протеклу годину прилично добро искористиле за боље рангирање.

Довољно за признање онима који на питање „како привући више страних инвестиција”, упорно понављају „да посао државе ниједа инвестира у предузећа и управља привредом, већ да брине о здрављу јавних финансија, обезбеди улазак конкуренције у инфраструктурни сектор и отклони баријере за улагања”.Кадато учини имаће и бољу позицију на светским листама које страни инвеститори помно читају док доносе одлуке где да удоме свој капитал.

Весна Јеличић