О „Мундијалу” тек после Румуније

Ако је по оној народној да свршеном послу нема мане, онда вероватно не би требало много приче после – како су је многи називали – утакмице деценије за наш фудбал. Желели смо сва три бода против Француза, чиме бисмо решили све дилеме око одласка на Светско првенство у Јужној Африци, освојили један и, по ономе што се догађало на препуном стадиону Црвене звезде у заиста величанственом амбијенту, можемо да будемо задовољни. То је у најкраћем и мишљење нашег селектора Радомира Антића изречено одмах по завршетку сусрета, синтагмом – „припао нам је слађи бод”.

Тачно, али исто тако је тачно да смо пропустили прву меч лопту. Пропустили смо је већ због чињенице да смо 80 минута играли са играчем више, а да тај поклон судије Росетија нисмо искористили. Штавише, ко је почео да посматра утакмицу од десетог минута ни по чему не би могао да претпостави да гости играју са играчем мање! Објашњење за овакав однос снага можемо потражити у чињеници да су Французи били у ситуацији да морају да играју на све или ништа и да им је чак и бод у овом мечу био од животне важности. Са играчима које имају у свом саставу то се могло и очекивати. Ради се, наиме, о врхунским професионалцима од којих већина носи игру у својим клубовима и знају да се суоче и са много већим искушењима и јачим противницима него што је наша селекција. И наш улог је био велики, јер би нас неуспех вратио на почетак.

Парадоксално звучи, али нама није ишао на руку тако жељени, али брзо постигнут гол. Већ по традицији, у таквим околностима најчешће напуштамо тренерове замисли и почињемо инстинктивно да се бранимо. Тада пада у воду сва тактика, све оно што је припремано на тренинзима, а тако је било и овога пута. Просто, као да смо вођством завршили сав посао.

Ипак, и овим ремијем задржали смо разлику од четири бода у односу на највећег ривала и тиме морамо да будемо задовољни. Задовољан је и Антић, што је разумљиво, али уверени смо да није срећан због игре коју смо приказали. По ко зна који пут видело се да нам је средњи ред најслабија карика и да није могао да се носи са противницима. Било је и превише грешака у додавању баш из тог сектора, а када се лопта не предаје тачно и прецизно, онда се ривалу даје шанса за нападе и опасно угрожавање нашег гола.

На другој страни немогуће је било организовати наше нападе, па смо се тако определили за упошљавање нападача дугим лоптама, што ретко даје резултате. Срећна је околност што је Антић начинио пун погодак избором играча пред голманом Стојковићем. Ивановић, Видић, Луковић и Обрадовић обавили су огроман посао, били су последња одбрана захваљујући којој нисмо примили више од тог, по Стојковића несрећног гола. Њима се мора одати највеће признање, посебно Ивановићу који је добио све дуеле без обзира ко му је био противник.

Поред већ поменутог средњег реда видљив недостатак у нашој игри било је одсуство координације између Красића и саиграча. Амбициозни Красић једноставно није имао „помоћника” и опредељивао се на соло продоре „кроз” двојицу, тројицу француских играча и док је имао снаге представљао је опасност. Касније је посустао па смо изгубили ту десну страну напада. Слично се може рећи и за Јовановића који је такође био без подршке и осим доприноса средњем реду, није имао много удела у нападима и није могао да искористи своју пробојност. Добро је почео тандем изненађења Жигић – Качар. Штета је што се Качар повредио, јер би њих двојица сигурно имали још прилика да угрозе француски гол, а тиме и да смање притисак на наш.

Прича о ономе што се догађало у овом сусрету не сме да остане без осврта на невероватно неразуман и са људског становишта недостојан Лазовићев гест. Већ и врапци знају да се судијске одлуке не смеју коментарисати, а поготову на начин на који је то учинио Лазовић. Виђали смо свакакве „коментаре” судијских одлука, али овакву до сада нисмо.

Сада, после ове „историјске” утакмице на путу до југа Африке предстоји нам бар још једна таква у којој морамо да освојимо сва три бода. Прва је против Румуније, која неће бити нимало лак противник. Иако без икаквих шанси, имају нови тим и амбицију да се колико-толико рехабилитују због неуспеха у овим квалификацијама. А показали су како могу да играју прошле недеље у Паризу и свако ко мисли да ће бити лако са њима може грдно да се превари. Свака прича о томе да је готово, да смо већ у Јужној Африци требало би да буде забрањена. Тиме ће се учинити највећа услуга нашој репрезентацији.

Владимир Дедић