Не треба посустати пред неправдом

Познати словеначки писац Борис Пахор (1913), кандидат за Нобелову награду, биће гост Београда у среду, 16. септембра, када ће у просторијама Српског ПЕН центра у 19 часова бити представљена његова књига „Некропола”, у издању куће „Klett”. У разговору о књизи учествоваће др Михајло Пантић и др Маја Ђукановић. Овом приликом Министарство културе Републике Словеније и Министарство културе Републике Србије потписаће протокол о трогодишњој сарадњи. Борис Пахор члан је Словеначке академије наука, добитник је бројних признања, међу којима је и француска Легија части. У време Другог светског рата прикључио се југословенским снагама отпора, и 1944. био је заробљен и послат у логоре Француске и Немачке. Писање о словеначкој мањини у Италији, тема страдања у ратним логорима, као и интернационална борба за језике мањина, учинили су Пахора једним од најзначајнијих живих писаца словеначког језика.

Када сте примили престижну италијанску литерарну награду „Премио Наполи” изјавили сте да сте искусили насиље Хитлера, Мусолинија и Тита, и да следећим генерацијама предлажете опрез. Мислите ли да је могуће да се неописиво зло којем сте били сведок врати у сличном облику и интензитету?

Не искључујем могућност неког лошег развоја, али се наравно надам да се зло неће поновити, иако до сада historia non erat magistra. Првом светском рату је после само 20 година уследио Други светски рат. Уједињена Европа је сада нека врста гаранције, међутим и раније смо имали Уједињене нације.

У Вашем роману „Некропола” посетиоци меморијалног комплекса, некадашњег логора смрти, приказани су као туристи који немају опипљива сећања на зло. Преживели сте ужасе рата и логора, и како сте поново стекли снагу да се борите за хуманост у свету?

Кад су нас априла 1945. транспортовали у Берген Белсен, нису нас сместили у логор, него у зграду празне касарне, где нисмо били окружени бодљикавом жицом. Тако сам са два француска пријатеља отишао у Париз, где су ме сместили у санаторијум, због лечења туберкулозе плућа. Организам је полако почео да јача, али је било много важније то што ми је љубав вратила веру у људе и веру у живот. Ту своју ренесансу сам описао у роману „Сукоб са пролећем”. Кад сам се опоравио, опет сам се вратио закључку који сам донео читајући „Понижене и увређене” Ф. М. Достојевског – одлучио сам да уколико будем писао, писаћу о пониженима и увређенима, пре свега о Словенцима из приморја, који су 25 година доживљавали фашистичко етничко чишћење, затворима, интернацијама, процесима са смртним пресудама. Отада сам се придржавао ове одлуке. Књигом „Некропола”, која говори о немачким логорима, затим пишући есеје о отпору послератној диктатури у словеначкој републици у књизи „Одисеј крај јарбола”, и другде.

Живот вас није штедео. Доживели сте фашистичке прогоне, и спаљивање Народног дома, који је био симбол Словенаца у Трсту. Али, шта Вас је највише обележило као човека?

Највише ме је обележио отпор присиљавању, наређењу да морам да сакријем свој језик, присиљавању да постанем други човек. Дуго, дуго нисам схватао да споља морам бити Италијан, а у својој суштини свестан Словенац, који мора да се бори против фашизма, где год може и како год може.

Како сада доживљавате признања Трста и Италије, средине која Вас је потискивала 40 година?

Поносан сам што смо, упркос патњама и смрти великог броја наших људи, показали колико нам је драгоцена слобода и демократија.

Шта је за Вас било теже: послератна дугогодишња борба за демократски плурализам и права мањина или ратне године?

Рат је био тежи у том смислу, што се, с једне стране, требало борити против асимилације, а са друге против немачке власти, која је била диктаторска и коју је као диктаторску требало одбацивати.

Шта вам као припаднику националне мањине значи то што је Словенија постала чланица ЕУ? Да ли је словеначки језик тиме нешто стекао или се губи међу осталим европским језицима?

Словеначки језик је доста постигао, али не зависи све од језика. Једну од главних улога има понос. Треба захтевати поштовање права, не посустати пред неправдом. Чињеница да италијански родитељи уписују своју децу у словеначке школе јесте доказ да се италијанска популација уверила у вредност наше културе и да се уверила у корист познавања нашег језика.Имам познаника чија је мајка Словенка, а који је увек живео далеко, али ипак одлично говори словеначки! И код Словенаца који живе у Италији и Аустрији, у погледу језика, све зависи од улоге родитеља.

Будући да се залажете за антицентралистичке ставове, како данас видите Европску унију у њеној шароликости култура, како видите западни Балкан у том контексту?

До сада се уједињена Европа залагала за разноврсност култура, како Савет Европе, тако и Европски парламент. Остаје још да се реши питање постојања неке озбиљне контроле да ли се свуда поступа на основу истих принципа. Кад западни Балкан у целини уђе у Европу, од њега самог ће зависити колико ће остати веран себи, истовремено прихватајући европске норме. Наравно, ако воља јачих народа покуша да се наметне супротно интересима мањих, а овде говоримо о броју становника, онда се правилан развој догађаја доводи у питање.