Пијаце у новом, бриселском поретку

Хладноћа све јаче стеже београдску Бајлонијеву пијацу, где је више продаваца него купаца. Четрдесетосмогодишњи Никола Пантовић лагано поскакује иза своје тезге и пуним дахом греје огрубеле руке. Већ је подне, а готово сав кромпир, лук, јабуке стоје непродати. Јабуке налик на ананас као и оне квргаве и ситне попут "трулих шљива" већ су промрзле. Ипак, ако је веровати стручњацима за пољопривреду, како буде одмицала примена европских стандарда у Србији, тако ће расти и шансе да и Пантовић и други "ситни произвођачи" са села постану "господа". Уместо да се смрзавају по пијацама и с неизвесношћу ишчекују купце, сељаци из Србије ће највећи део производа продавати мегамаркетима. Домаћи сир, кајмак, ајвар, туршија, сланина, мед и слатко пре ће стизати на рафове маркета него на пијачне тезге. И биће упаковани у допадљиву амбалажу прелепљену декларацијом.

А то што ће наш сељак имати мање муке око пласмана својих производа, међутим, могло би да значи и нестајање највећег броја пијаца, барем оваквих какве су данашње.

Иако су већ сада ретки призори да се прасићи продају из гепека, продаја стоке биће додатно контролисана. На сеоским газдинствима ракија ће се и даље слободно пећи за сопствене потребе, али за њен излазак на легално тржиште биће неопходна – декларација. И сви они који би да опробају срећу баш у производњи овог пића, мораће да оснују дестилерије и креирају бренд.

Експерти додају да је овде поменут само део промена које треба очекивати са уласком Србије у Европску унију.

Када се то деси, Србија ће морати да прихвати већину европских правила и препорука (директива) које се односе на производњу, чување, прераду и продају хране. Иако земљорадници који продају робу на београдским пијацама, а што схватамо у разговору с њима, нису најупућенији у нове стандарде, домаће законодавство се већ усклађује са захтевима бриселске бирократије.

Драган Мирковић, саветник за пољопривреду потпредседника Владе Србије, каже да је нови закон о безбедности хране, који улази у скупштинску процедуру, објединио све директиве ЕУ које су у вези с пољопривредом. Дакле, у Србији се и пре кандидатуре за чланство у ЕУ хвата залет за трку на великом европском тржишту хране. Шта то значи?

Домаћи пољопривредници ће моћи да продају млеко, месо, воће, поврће и остале намирнице тек када санитарна инспекција утврди да су њихови производи прошли задовољавајуће хигијенске услове, у шта они сами морају да је увере.

Сертификационе куће ће од сељака тражити да воде белешке о томе како су гајили биљке, које су препарате и ђубрива користили, чиме су хранили стоку... Потврде ће издавати пошто се увере да производи као што су, на пример, сир, кајмак и ајвар задовољавају хигијенске стандарде и да у њима нема штетних материја. Подразумева се да ће највећи број добављача, маркета, хотела и ресторана тражити само производе с таквим жигом. Избор који ће се отворити пред српским сељаком биће лак, тврде економски аналитичари – или ће поштовати стандарде, или његова роба, у конкуренцији с хиљадама других које су прошле сва испитивања, неће наћи купца. То је јасна тржишна порука, али је за сада примећују само стручњаци, а не и они који живе "од мотике".

Данас се ни на једној тегли ајвара или туршије која се износи на пијачне тезге не може пронаћи декларација, о квалитету ракије суди се по њеној боји, о јачини по "венцу" пошто се прво промућка флаша, а када су посреди услови у којима је печена, домаћину можете веровати само на реч. Највећи број српских сељака, који продају робу на пијацама, нема ниједан од потребних сертификата који би купцима на европском тржишту разрешили ове дилеме.

– Немам сертификате, не знам ни који су, али је немогуће да српска храна не ваља. Када дође време за то, прихватићу све што се тражи – вели Никола Пантовић.

– Можете ли да замислите себе док водите дневник производње?

– Зашто да не, нисам неписмен. Није ми тешко да прихватим оно што ваља, али у мом крају живи много старих и нешколованих, с њима ће то мало теже ићи – одговара Пантовић.

Иванка Пејић из банатског села Сефкерина, која 40 година живи од пољопривреде и продаје на пијаци "Зелени венац" у Београду, изненађена је што се тек сада потенцира чистоћа стаја и помоћних просторија.

– Ни досад нисмо радили у свињцима – каже Иванка док услужује сталног купца, који потврђује да верује у њене производе, као и да му нису потребне било какве додатне гаранције. 

– Знате ли да ће ситни произвођачи, као што сте ви, поново морати да уједине снаге у задругама?

– Не знам. Ретко пратим телевизију – каже Пејићева и додаје да се и у њеним домаћинству производи "од свега по мало", али да није проблем да производе само кукуруз или само шећерну репу, на пример, ако им буде одговарала откупна цена.

Потврђује се да српски пољопривредници не одбијају промене, али су неспремни и неорганизовани. Очекују реч државе, која би прво требало да им објасни шта се од њих тражи, а онда да своје захтеве и финансијски помогне. Између осталих, и захтев за удруживање.  

– Наш сељак је изгубио осећај за задругу. Део његовог менталитета је да буде индивидуалиста, да сваштари и продаје робу неједнаког квалитета. Ипак, не видим алтернативу задруживању, јер су они ситни произвођачи и као такви неће успети на тржишту – објашњава Захарије Трнавчевић, новинар Телевизије Б 92 и дугогодишњи познавалац пољопривреде.

Он каже да је 90 одсто обрадивих површина у Србији власништво ситних пољопривредника који имају до четири хектара земље, док просечно европско газдинство има 35 хектара.

– Морају заједнички да набављају и да продају робу. Они који хоће да живе од пољопривреде мораће да постану део великих асоцијација које ће примењивати исту технологију и које ће на тржиште излазити са серијама истоветне, класификоване робе коју ће знати коме продају – додаје Трнавчевић.

Они од којих сутра очекујемо да производе као земљорадници у Европи, данас углавном не знају шта је, на пример, "хасап" сертификат који потврђује да су уређаји у коме се производи складиште и прерађују хигијенски исправни, или "гап" који ће од произвођача захтевати да води евиденцију, односно протокол о производњи, на пример када је прскао воће или који је препарат користио. Јелена Поповић, из Одељења за координацију процеса усклађивања прописа са прописима ЕУ Канцеларије за придруживање Европској унији, каже да ће домаћи произвођачи морати и сами да се интересују и тако сазнају које препарате смеју да користе, која су ђубрива забрањена и слично. Од домаћих сточара, повртара и виноградара очекује се да прате новости у гајењу биљака и производњи хране. У супротном ризикују да не добију потребне сертификате који гарантују проходност на тржиште. Исто као и менаџери, мада можда не баш у скупим оделима и са актенташнама, посећиваће курсеве и семинаре, јер се увек може сазнати још нешто. Пољопривреда ће постати озбиљан посао од кога ће моћи да се живи, али посао који се не ради успут, по навици, или само зато што човек има "мало земље".

– У Србији на сто пољопривредних произвођача долази један са средњом пољопривредном школом. У Холандији на сто пољопривредних произвођача који имају завршену пољопривредну школу долази један који је нема – објашњава Трнавчевић.

Да би њихова роба стигла на трпезе пробирљивих Европљана, пољопривредници ће морати да се специјализују и тиме усаврше један или два производа. На Старом континенту нема сељака који је и воћар, и повртар, и сточар. Или је неко произвођач млека, или меса, или поврћа. Треба производити само најбоље, а не може се бити најбољи у свим пољопривредним гранама, као што покушава већина српских сељака.

– Постоје стандарди ЕУ који нису обавезни, али ће их наши произвођачи примењивати да би издржали конкуренцију. Ако их не буду поштовали, ако њихови производи не буду били квалитетни, неће се продавати на тржишту ЕУ – каже Јелена Поповић.

Коју добит из свега тога имају потрошачи? Поповићева сматра да ће грађани Србије куповати квалитетније пољопривредне производе и да ће српска традиционална храна – сир, кајмак, туршија, бити здравије спремљена. Декларација на њиховој амбалажи отклониће све сумње у исправност намирница. Добро је што ће Србија усвојити норме, јер су оне гаранција да у храни нема остатака, као ни штетних хемијских елемената.