Пут вина води из Вијачана

Од на­шег до­пи­сни­ка
Пр­ња­вор – Ни­ка­да пре, до ове го­ди­не, у Ви­ја­ча­ни­ма, се­лу пр­ња­вор­ске оп­шти­не, ни­је за­о­ра­но ви­ше пи­то­ми­не. А ни за­са­ђе­но ви­ше сад­ни­ца во­ћа. У Ви­ја­ча­ни­ма су и шта­ле све пу­ни­је сто­ке. Се­ља­ни, пот­по­мог­ну­ти ка­пи­та­лом до ко­јег је, ра­де­ћи у све­ту, до­шло ви­ше хи­ља­да ви­ја­чан­ских га­стар­бај­те­ра, уве­ли­ко се при­пре­ма­ју за пут у Евро­пу. Та­мо би пр­во тре­ба­ло да кре­ну са ви­ном по ко­ме се, ма­ло је то зна­но, Ви­ја­ча­ни већ по­чи­њу и пре­по­зна­ва­ти.

Пре три­на­ест го­ди­на Жив­ко Ђа­јић и син му Го­ран за­са­ди­ли су у род­ном се­лу три­сто­ти­нак чо­ко­та. Да­нас их је, на три хек­та­ра, бар ше­зде­сет пу­та ви­ше. Ви­но­гра­ди по­ро­ди­це Ђа­јић са­да су нај­ве­ћи при­ват­ни по­сед под ви­но­вом ло­зом у Ре­пу­бли­ци Срп­ској.

– На­рав­но да не мо­же­мо кон­ку­ри­са­ти ви­на­ри­ма у Фран­цу­ској, Шпа­ни­ји и Ита­ли­ји. Али са ква­ли­те­том до ко­јег нам је и те ка­ко ста­ло, а друк­чи­је се и не иде у свет, мо­же­мо и ми по­ну­ди­ти не­што што је до­ста до­бро. Иако нам, за са­да, сва про­из­вод­ња „пла­не” углав­ном на до­ма­ћем тр­жи­шту, не од­у­ста­је­мо од Евро­пе и тр­жи­шта Европ­ске уни­је на ко­ме си­гур­но има ме­ста и за на­ша ви­ја­чан­ска ви­на – ка­же Го­ран Ђа­јић на­здра­вља­ју­ћи ви­ном ко­је ће иду­ће две го­ди­не да „зри­је” ка­ко би, по­сле то­га, по­ста­ло „пу­но­лет­но” и би­ло спрем­но за тр­пе­зе и ви­но­пи­је.

Шан­се Ви­ја­ча­на су и у број­ним про­јек­ти­ма га­стар­бај­те­ра, по­себ­но у обла­сти про­из­вод­ње хра­не, ко­је су они већ по­че­ли да ре­а­ли­зу­ју у род­ном кра­ју, али и у ис­ко­ри­шћа­ва­њу по­тен­ци­ја­ла ве­ли­ког хи­дро­а­ку­му­ла­ци­о­ног је­зе­ра Дре­но­ва.

Ви­ја­ча­ни су све до пре пе­де­сет го­ди­на би­ли нај­ве­ће се­ло бив­ше нам зе­мље. За вре­ме Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је чак су има­ли свог пред­став­ни­ка, ста­ри­ну Бо­шка Но­ва­ко­ви­ћа ко­ји је „увек кад би не­што кре­ну­ло низ­бр­до ишао кра­љу и мо­лио за по­моћ”.

По­ма­гао је Ви­ја­ча­не и аустриј­ски цар Фра­ња Јо­сип ко­ји је „че­сти­том на­ро­ду и ње­го­вој све­тој цр­кви”, ка­ко су та­да за­пи­са­ли хро­ни­ча­ри по­во­дом осве­ће­ња ме­сног хра­ма, да­ри­вао број­не пред­ме­те ко­је су све­ште­ни­ци и па­ро­хи­ја­ни ко­ри­сти­ли при­ли­ком бо­го­слу­же­ња.

За вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та ви­ја­чан­ску цр­кву Ус­пе­ња пре­све­те Бо­го­ро­ди­це бом­бар­до­ва­ли су „ме­серш­ми­ти” Хи­тле­ро­вог рај­ха. Ни­јед­на бом­ба та­да ни­је екс­пло­ди­ра­ла. И уста­шка ар­ти­ље­ри­ја ту­кла је цр­кву, али уза­луд. Оста­ла је чи­та­ва. Пе­де­се­так го­ди­на ка­сни­је, у је­сен де­ве­де­сет и пе­те, при­ли­ком НА­ТО бом­бар­до­ва­ња вој­них обје­ка­та у пр­ња­вор­ском кра­ју, не­да­ле­ко од ви­ја­чан­ске цр­кве па­ла су три „то­ма­хав­ка”. Ни­јед­на од тих ра­ке­та ни­је екс­пло­ди­ра­ла.

– Бо­жи­ја про­ми­сао са­чу­ва­ла нам је на­шу све­ти­њу. А и ко би дру­ги. Ис­па­ли­ти то­ли­ко про­јек­ти­ла ко­ји су сву­где дру­где до у Ви­ја­ча­ни­ма ру­ши­ли све од­ре­да, зна­чи за­и­ста во­љу све­ви­шњег да и од на­то­ва­ца са­чу­ва бо­го­мо­љу – ка­же је­реј Ду­шко По­по­вић.

У ви­ја­чан­ској шу­ми Пре­ви­ја за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та би­ла је бол­ни­ца и за чет­ни­ке и за пар­ти­за­не. Са­мо што су на спра­ту ста­ци­о­на­ра спа­ва­ли пар­ти­за­ни, а у при­зе­мљу чет­ни­ци. Та „љу­бав” то­ком ра­та ни­ка­да ни­је на­ру­ше­на, а ни­ти је ика­да у Ви­ја­ча­ни­ма до­ла­зи­ло до бра­то­у­би­ла­штва.

– У Ви­ја­ча­ни­ма је пре три­де­сет го­ди­на би­ло сто­ти­нак пр­ва­чи­ћа, да­нас тек де­се­так. Пре три­де­се­так го­ди­на ни­је би­ло ни­јед­ног, а да­нас је три­ста де­сет не­же­ња. Мо­жда ово нај­бо­ље го­во­ри че­му се и у овом се­лу тре­ба на­да­ти без об­зи­ра на то што су Ви­ја­ча­ни уве­ли­ко кре­ну­ли пу­тем ко­јим би тре­ба­ло да стиг­ну до Евро­пе – на кра­ју ће про­све­тар Ри­сто По­по­вић.

Сла­ви­ша Са­бљић