Ефендија претеча Микија Мауса

Чачак – Мада Африка има дугу традицију анимације, данас је у залеђу земаља које су се овој филмској грани посветиле много касније. „За квалитетну анимацију потребно је пуно новца, опреме и сарадника али у Етиопији, на пример, међу 80 милиона становника, живе само тројица аниматора” – каже за „Политику” Мохамед Газала (31), члан жирија на Трећем међународном фестивалу анимације „Аниманима”, који је од 9. до 12. септембра одржан у Чачку.

Наш саговорник је предавач, редитељ анимираних филмова, оснивач и шеф првог огранка АСИФА (Међународне асоцијације за анимацију) у Африци, са седиштем у завичајном Египту. Као дипломац Факултета ликовних уметности на Универзитету Миниа у Каиру, остао је на месту асистента у тој установи, магистрирао и сада припрема докторат на тему како направити анимирани филм уз минималан утрошак новца и времена.

Колико су египатски академци посвећени анимацији?

– Студије на нашем Факултету трају пет година и свака генерација има по око 30 дипломаца. Мало или много? Прихватљива бројка ако се зна да је финансијска подршка у Африци готово у целини усмерена ка играном филму и класичној уметности. Индустрија анимације постоји једино у Египту и Јужноафричкој Републици – прича Газала.

Он објашњава да је прекретница у ову дисциплину дошла са Дизнијевим филмом „Краљ лавова” из 1990. године, после чега је анимација престала да буде искључиво дечја привилегија, већ је у своје просторе увукла и одрасли свет. И озбиљне теме.

– Ми смо врло разнородан континент, у сваком смислу: економском, расном, језичком, религиозном, културном... Африка има 52 државе и више од пола милијарде становника, и неминовно је да се свакодневица прелама и кроз анимирани филм. У подсахарским државама које муче сиромаштво, глад и ратови, као у Буркини Фасо и Нигерији, теме се намећу саме по себи. Кенија, рецимо, има бољи стандард па је ту доминантна политика, која се често исмева кроз анимацију. У Јужноафричкој Републици нуде се традиционалне приче о боји коже док студенти на нашем Факултету за дипломски рад често узимају тему о муци и невољи палестинског народа. Уосталом, боја локалног живота опседа ствараоце свуда у свету, и шта је чудновато ако амерички аутор обради неку секвенцу светске економске кризе или Кинез свој рад посвети комерцијалном послу.

Газала наводи да је први афрички анимирани филм направљен још 1935. године.

– Звао се „Узалуд” и био је ремек дело. На жалост, није сачуван, нестао је 1951. године кад је Каиро горео у пожару. Аутори су били браћа Френкел, Давид и Соломон. Јевреји, емигранти из Белорусије. Занимљиво је да уопште нису били аниматори нити уметници већ дрводеље, дошљаци у Египат у потрази за слободом и послом. У то доба наша земља била је веома гостопримљива према избеглицама из разних држава – Италије, Јерменије, Турске, Грчке, Француске. Тај цртани филм трајао је десет минута а главни јунак, миш Миш Ефендија, био је прототип Микија Мауса.

На срећу, сачуван је следећи филм браће Френкел, урађен пред Други светски рат, под називом „Народна одбрана”. Производњу је финансирала египатска влада, тражећи да садржи поруку против надолазеће опасности од Хитлера.

У послератном добу, шездесетих, анимацију у Египту неговала је национална телевизија, позивајући у госте предаваче из Чехословачке и СФРЈ.

– Данас светло наде допире из европских земаља и њихових културних центара, одакле афрички аниматори добијају финансијску подршку – описује саговорник, помињући пројекат „Анимирана Африка” у Кенији, под покровитељством Унеска.

Саветник те организације у Најробију, Алонзо Азнар, довео је професионалне уметнике с циљем да подучавају афричке аниматоре.

– У последње три године одржана су три скупа, у Танзанији и Кенији, Јужноафричкој Републици и поново у Најробију, окупили су се аниматори из десет афричких држава и донели мотиве и приче из фолклора својих земаља. Тако је настало 20 кратких филмова, садржајних и оригиналних, где се кроз ток приче укрштају чиста афричка уметност са техникама модерне анимације – рекао нам је Мохамед Газала.

Г. Оташевић