Лепота је тимски радити

Редитељу, кореографу и играчу Сидију Ларбију Шеркаујиу, припала је част да са својом представом „Сутра” у продукцији „Садлерс Велс театра” из Лондона отвори 43. Битеф, сутра у „Сава центру”. Пореклом Мароканац, Сиди Ларби је кореографска звезда у успону. За представу „Rien de rien” Ларби је, да подсетимо, на 39. Битефу освојио Специјалну награду.

Његова поетика заснована је на „динамизму тела и снази воље”, а као играча и кореографа овога пута инспирисао га је живот монаха манастира Шаолин.

Поново сте на Битефу. Да ли се радујете сусрету са београдском публиком ?

Да, прошло је много времена од када сам био у Београду, и када смо играли „Rien de rien”. Веома сам захвалан селекторима Битефа што сам поново овде.

Виртуозни покрет вековне традиције кунг фуа у представи „Сутра” третирате као потрагу за јединством физичког и духовног?

Уистину сам уверен да су дух и тело у апсолутном јединству. Због тога ме је и привукао рад монаха из манастира Шаолин. Они негују тај специфичан систем веровања у својој уметности, својој традицији и филозофији. Реч „дух” – spirit је повезана са речју „дисати” (на латинском spirare значи дисати). Због тога су виртуозни покрети, покрети који одузимају дах, за мене свакако повезани са спиритуалношћу.

Плесач у свом плесу тражи те тренутке када је на ивици пада, односно близу граница телесних могућности. Сва та „виртуозност” за мене је потрага за нирваном.

Колико је изазовно, инспиративно, деликатно покрете вековне традиције кунг фуа уклопити у савремену игру?

Задржао сам језик кунг фуа као основу за кореографију. Ови монаси су одабрали живот у храму како би спознали борилачке вештине, а не плес. Мој циљ није био да их претворим у плесаче, него да покажем како се њихови покрети могу сматрати врстом плеса уколико се прикажу у специфичном контексту. Такође, уколико се то прикаже у савременом контексту увиђа се да је то део данашњице, сада и овде.

Да није само део прошлости, већ да ти монаси, ипак, живе у садашњем тренутку, имају двадесетак година и део су младе генерације.

Тешкоћа у комбиновању плеса са кунг фуом лежи у ритму. Монаси Шаолина који уче кунг фу не раде то уз музику. Њих, наравно, није ни брига за музику. Било је тешко пронаћи тренутак у којем се музика и покрети уједињују. Добра ствар је у томе што су музичари са нама на бини. Они помно прате пулс монаха како би кунг фу претворили у плес, нарочито у последњој сцени. Монаси су се, са друге стране, трудили да разумеју потребу да се прати музика, да обраћају пажњу на њу колико год је то могуће, а да, опет, остану доследни правим покретима кунг фуа.

Све је то ствар компромиса и размене идеја.

Припреме за рад на представи „Сутра” биле су студиозне. Чак сте провели и неколико месеци у будистичком храму како бисте схватили филозофију и будистичко учење ?

(/slika2)Било је потребно много времена за припреме јер у пројекту нису учествовали професионални извођачи, већ монаси. У почетку је било много разлика. Они су монаси у Кини, врло специфичној култури са изразито различитим језиком, тако да је било потребно много времена за превођење, објашњавање, разумевање и учење. Било је дивно и интересантно када смо пили чај и разговарали о њиховом животу у храму и мом овде, у Европи.

У исто време, много тога нам је било и заједничко. Моје тело је довољно гипко да могу да изведем одређене покрете, уклапам се у њихов стил живота јер сам вегетаријанац већ осамнаест година и никада нисам пио алкохол.

Због таквих ствари ми се чинило као да сам пронашао други дом. Превише је то доживљаја за један интервју, али, ето, могу да кажем да је посета храму Шаолин и упознавање монаха био и уметнички пројекат и искуство које ми је променило живот. Наравно, био је то и изазов јер су околности понекад биле јако тешке – зиме су биле јако хладне, а пробе су се одржавале у просторима без грејања, али монаси су били тако прибрани и снажни, а опет разиграни. Једноставно је било дивно и инспиративно гледати их.

Као играча и кореографа инспирише вас живот монаха манастира Шаолин и њихово поистовећивање са животом око себе. Колико је савременом свету тешко да се уклопи и живи у складу са окружењем?

Па, мислим да ми, заправо, увек живимо „у хармонији” са нашим окружењем, али понекад чинимо да средина у којој боравимо постане нездрава, и то је највећи проблем, бити у хармонији са нечим нездравим! Нико од нас нема проблем са тим што конзумира кока-колу, али она заправо и није баш најздравије пиће које би требало пити (веома је лоша за стомак).

Исто важи и за пушење и алкохол. На то се навикавамо врло лако, али је суштински за нас све то веома нездраво. Оно што је за мене у манастиру било занимљиво јесте начин на који монаси проналазе како би свом телу у основи дали оно што му је заиста потребно, исправне вежбе, исхрану, добар сан, мир. Оно чему су ме такође научили јесте лепота тимског рада, они имају ту способност да се изненада сви одједном сконцентришу и постану једно, у истим покретима, и са истим намерама.

То је за мене било тако моћно, будући да сам растао у култури која је фокусирана на индивидуалном. Али, ево, да одговорим на ваше питање још једном. Ми заправо живимо у модерном свету, али ако сами први учинимо промену, мењаће се и ствари око нас, увек је тако. Реч је само о питању избора. Оно што је тешко, заправо је бирати заједно са другим, и пронаћи заједнички правац око којег бисмо се сви старали... Али, то је већ политика...

Представа „Сутра” је комбинација источњачке вештине кунг фуа и модерног плеса. Какав је тај спој?

На сцени радимо са кутијама које је дизајнирао Антони Гормли, које симболички представљају понекад стамбене блокове, понекад су то погребни ковчези, понекад од њих можемо саставити зид или мост, храм или град. Све у представи „Сутра” је направљено кроз интеракцију монаха са овим кутијама, како би био сугерисан прави (духовни) пут. Представа је о макрокосмосу и микрокосмосу.

Радим са малим кутијама које имају директан утицај на велике, сугеришући да су мало и велико увек повезани. Реч је такође о комаду који обрађује питање индивидуалног (ја) које се сусреће са колективним (монаси) и о томе како они утичу једни на друге, реч је о комаду који се бави питањем припадања, манипулације, интеграције, културних клишеа... Постоји много сцена које сугеришу конфликт, егзил, помирење, смрт. Комад је веома инспирисан мојим сусретом са монасима, и представља својеврстан превод онога што сам научио од њих, проводећи време у храму, онога што смо заправо научили једни од других.