Lepota je timski raditi

Reditelju, koreografu i igraču Sidiju Larbiju Šerkaujiu, pripala je čast da sa svojom predstavom „Sutra” u produkciji „Sadlers Vels teatra” iz Londona otvori 43. Bitef, sutra u „Sava centru”. Poreklom Marokanac, Sidi Larbi je koreografska zvezda u usponu. Za predstavu „Rien de rien” Larbi je, da podsetimo, na 39. Bitefu osvojio Specijalnu nagradu.

Njegova poetika zasnovana je na „dinamizmu tela i snazi volje”, a kao igrača i koreografa ovoga puta inspirisao ga je život monaha manastira Šaolin.

Ponovo ste na Bitefu. Da li se radujete susretu sa beogradskom publikom ?

Da, prošlo je mnogo vremena od kada sam bio u Beogradu, i kada smo igrali „Rien de rien”. Veoma sam zahvalan selektorima Bitefa što sam ponovo ovde.

Virtuozni pokret vekovne tradicije kung fua u predstavi „Sutra” tretirate kao potragu za jedinstvom fizičkog i duhovnog?

Uistinu sam uveren da su duh i telo u apsolutnom jedinstvu. Zbog toga me je i privukao rad monaha iz manastira Šaolin. Oni neguju taj specifičan sistem verovanja u svojoj umetnosti, svojoj tradiciji i filozofiji. Reč „duh” – spirit je povezana sa rečju „disati” (na latinskom spirare znači disati). Zbog toga su virtuozni pokreti, pokreti koji oduzimaju dah, za mene svakako povezani sa spiritualnošću.

Plesač u svom plesu traži te trenutke kada je na ivici pada, odnosno blizu granica telesnih mogućnosti. Sva ta „virtuoznost” za mene je potraga za nirvanom.

Koliko je izazovno, inspirativno, delikatno pokrete vekovne tradicije kung fua uklopiti u savremenu igru?

Zadržao sam jezik kung fua kao osnovu za koreografiju. Ovi monasi su odabrali život u hramu kako bi spoznali borilačke veštine, a ne ples. Moj cilj nije bio da ih pretvorim u plesače, nego da pokažem kako se njihovi pokreti mogu smatrati vrstom plesa ukoliko se prikažu u specifičnom kontekstu. Takođe, ukoliko se to prikaže u savremenom kontekstu uviđa se da je to deo današnjice, sada i ovde.

Da nije samo deo prošlosti, već da ti monasi, ipak, žive u sadašnjem trenutku, imaju dvadesetak godina i deo su mlade generacije.

Teškoća u kombinovanju plesa sa kung fuom leži u ritmu. Monasi Šaolina koji uče kung fu ne rade to uz muziku. Njih, naravno, nije ni briga za muziku. Bilo je teško pronaći trenutak u kojem se muzika i pokreti ujedinjuju. Dobra stvar je u tome što su muzičari sa nama na bini. Oni pomno prate puls monaha kako bi kung fu pretvorili u ples, naročito u poslednjoj sceni. Monasi su se, sa druge strane, trudili da razumeju potrebu da se prati muzika, da obraćaju pažnju na nju koliko god je to moguće, a da, opet, ostanu dosledni pravim pokretima kung fua.

Sve je to stvar kompromisa i razmene ideja.

Pripreme za rad na predstavi „Sutra” bile su studiozne. Čak ste proveli i nekoliko meseci u budističkom hramu kako biste shvatili filozofiju i budističko učenje ?

(/slika2)Bilo je potrebno mnogo vremena za pripreme jer u projektu nisu učestvovali profesionalni izvođači, već monasi. U početku je bilo mnogo razlika. Oni su monasi u Kini, vrlo specifičnoj kulturi sa izrazito različitim jezikom, tako da je bilo potrebno mnogo vremena za prevođenje, objašnjavanje, razumevanje i učenje. Bilo je divno i interesantno kada smo pili čaj i razgovarali o njihovom životu u hramu i mom ovde, u Evropi.

U isto vreme, mnogo toga nam je bilo i zajedničko. Moje telo je dovoljno gipko da mogu da izvedem određene pokrete, uklapam se u njihov stil života jer sam vegetarijanac već osamnaest godina i nikada nisam pio alkohol.

Zbog takvih stvari mi se činilo kao da sam pronašao drugi dom. Previše je to doživljaja za jedan intervju, ali, eto, mogu da kažem da je poseta hramu Šaolin i upoznavanje monaha bio i umetnički projekat i iskustvo koje mi je promenilo život. Naravno, bio je to i izazov jer su okolnosti ponekad bile jako teške – zime su bile jako hladne, a probe su se održavale u prostorima bez grejanja, ali monasi su bili tako pribrani i snažni, a opet razigrani. Jednostavno je bilo divno i inspirativno gledati ih.

Kao igrača i koreografa inspiriše vas život monaha manastira Šaolin i njihovo poistovećivanje sa životom oko sebe. Koliko je savremenom svetu teško da se uklopi i živi u skladu sa okruženjem?

Pa, mislim da mi, zapravo, uvek živimo „u harmoniji” sa našim okruženjem, ali ponekad činimo da sredina u kojoj boravimo postane nezdrava, i to je najveći problem, biti u harmoniji sa nečim nezdravim! Niko od nas nema problem sa tim što konzumira koka-kolu, ali ona zapravo i nije baš najzdravije piće koje bi trebalo piti (veoma je loša za stomak).

Isto važi i za pušenje i alkohol. Na to se navikavamo vrlo lako, ali je suštinski za nas sve to veoma nezdravo. Ono što je za mene u manastiru bilo zanimljivo jeste način na koji monasi pronalaze kako bi svom telu u osnovi dali ono što mu je zaista potrebno, ispravne vežbe, ishranu, dobar san, mir. Ono čemu su me takođe naučili jeste lepota timskog rada, oni imaju tu sposobnost da se iznenada svi odjednom skoncentrišu i postanu jedno, u istim pokretima, i sa istim namerama.

To je za mene bilo tako moćno, budući da sam rastao u kulturi koja je fokusirana na individualnom. Ali, evo, da odgovorim na vaše pitanje još jednom. Mi zapravo živimo u modernom svetu, ali ako sami prvi učinimo promenu, menjaće se i stvari oko nas, uvek je tako. Reč je samo o pitanju izbora. Ono što je teško, zapravo je birati zajedno sa drugim, i pronaći zajednički pravac oko kojeg bismo se svi starali... Ali, to je već politika...

Predstava „Sutra” je kombinacija istočnjačke veštine kung fua i modernog plesa. Kakav je taj spoj?

Na sceni radimo sa kutijama koje je dizajnirao Antoni Gormli, koje simbolički predstavljaju ponekad stambene blokove, ponekad su to pogrebni kovčezi, ponekad od njih možemo sastaviti zid ili most, hram ili grad. Sve u predstavi „Sutra” je napravljeno kroz interakciju monaha sa ovim kutijama, kako bi bio sugerisan pravi (duhovni) put. Predstava je o makrokosmosu i mikrokosmosu.

Radim sa malim kutijama koje imaju direktan uticaj na velike, sugerišući da su malo i veliko uvek povezani. Reč je takođe o komadu koji obrađuje pitanje individualnog (ja) koje se susreće sa kolektivnim (monasi) i o tome kako oni utiču jedni na druge, reč je o komadu koji se bavi pitanjem pripadanja, manipulacije, integracije, kulturnih klišea... Postoji mnogo scena koje sugerišu konflikt, egzil, pomirenje, smrt. Komad je veoma inspirisan mojim susretom sa monasima, i predstavlja svojevrstan prevod onoga što sam naučio od njih, provodeći vreme u hramu, onoga što smo zapravo naučili jedni od drugih.