Језички рат Словака и Мађара

Oд нашег дописника

Праг, септембра – У Словачкој од почетка овог месеца важи допуњени закон о језику који одбија и оштро критикује полумилионска мађарска мањина, као и влада и јавност суседне Мађарске. То питање је постало горуће у односима између две земље и два народа, а с мађарске стране се настоји на све начине да се интернационализује.

Тензија би била сигурно и већа да у Братислави није одлучено да се до Нове године не примењују казне, за кршење закона (износе и до 5.000 евра). До тада би требало да се из искустава у примени реше неке спорне тачке, међу њима и висина казни.

Мађари у хору и en bloc одбацују овај закон који има рационално утемељење у томе да је у Словачкој службени језик словачки и да не сме бити потиснут из јавне употребе ни тамо где мађарска мањина чини више од петине становништва и има право на употребу свог језика. Мађари га, међутим, интерпретирају по свом, често и нетачно, пледирајући за апсолутизацију права мањине на употребу (само) свог језика свуда и на сваком месту. Словаци упорно указују да нису тачне доста честе интерптретације да ће, на пример, лекар Мађар и пацијент Мађар морати да разговарају међусобно на словачком и томе слично али се с тим наставља даље. Чињеница је, ипак, што признаје и не мало словачких политичара, посебно у опозицији, да су неке ствари могле да буде решаване на други начин, а не забранама, поткрепљеним претњама високим казнама...

Организују се протести Мађара у Словачкој, потписује се петиција против закона коју је већ потписало неколико десетина хиљада људи, званична Будимпешта се жалила Европској унији која је одмах елегантно опрала руке и јасно поручила двема својим чланицама да се ради о билатералном питању у чије решавање Брисел нема ни права ни воље да се меша. Мађарски посланици настоје да питање, ипак, интернационализују у Европском парламенту мада с мало успеха. Савет Европе је понудио посредовање које Словачка, наравно, не прихвата јер сматра да је о томе Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) већ рекла што је имало да се каже – да је закон у складу са европским стандардима. Представници ОЕБС су, наравно, словачкој влади препоручили да, ипак, деликатно поступа у овој ствари...

Све то није обесхрабрило Мађаре да подршку потраже преко океана – у америчком конгресу у коме јаки мађарски лоби покушава да прогура резолуцију која би осудила словачки закон о језику. И Словака има доста у САД, готово ништа мање него Мађара, иако се ради о знатно мањем народу, мада изгледа нису тако добро организовани па ни осетљиви на догађања у земљи предака...

Закон је ишао за тим да се спрече раширене појаве да су у срединама на југу земље где Мађари често чине и већину, сви јавни натписи на мађарском, да се може догодити да купац буде неуслужен ако се продавцу не обрати на мађарском, да неко ко не говори мађарски једноставно не може да се снађе. Словаци тврде да има доста Мађара који су, држећи се прошлости у којој је Будимпешта владала Словачком (Фелвидеком тј. Горњом Угарском, како се некад називала) и настојала да је сасвим мађаризује, одбијају и даље да науче словачки, а ако су нешто и научили одбијају да га употребљавају. У основи слично се понашају и неки политичари у Будимпешти који се не осврћу на реалности настале 1918. Трианонским миром па, на пример, искључиво директно контактирају са мађарском мањином и њеним представницима у Словачкој, заобилазећи државне органе и представнике Словачке и игноришући такве и сличне реалности и осетљивости на словачкој страни. Но, сличних појава је било и у односима са Румунијом и Србијом, мада су само у Словачкој ствари отишле толико далеко да је мађарском председнику Ласлу Шољому забрањен приступ у Словачку. Односи између две земље нашли су се, како се оцењује на обе стране, на историјском дну.

Милан Лазаревић