Приче о доброти

Далеко од мириса божићне чеснице и празничне трпезе, још даље од осмеха срећних породица које прослављају дан рођења Христовог, а најдаље од родитеља који су их донели на свет и у трајно наследство им оставили пломбе на осмесима, 1.230 малишана најрадоснији хришћански празник прославља уз дежурне васпитаче домова за децу без родитељског старања и у игри са новогодишњим поклонима председничких кандидата. Деца која се нису уклопила у нечије планове за будућност, која носе карму Оливера Твиста, која нису проходала гегајући се из маминог у татино наручје и која су постала колатералне жртве породичних сукоба, којима по жестини опасно конкуришу немири на Блиском истоку, пре првих слова научила су најболније лекције у школи живота.

Нека од њих остављена су у импровизованим колевкама од картонских кутија поред контејнера, нека су "заборављена" у хаусторима зграда, на перонима железничких и аутобуских станица и у портама цркава, а нека су постала незаштићени сведоци нуклеарних катастрофа у основном "нуклеусу" друштва и последње карике у ланцу вишедеценијске породичне патологије.

Деца која немају средње слово између свог имена и презимена и налазе се на списку станара Звечанске или неке друге улице у којој је изграђен "сиви дом", одрастају без кућних љубимаца, без пољупца пред спавање и без породичних фотографија, играјући се половним играчкама малишана који имају право на маму и тату.

У овом тренутку више од 400 парова у Србији жељно ишчекује дан када ће им стручњаци Центра за социјални рад јавити да су постали родитељи, а на једно дете без родитељског старања у просеку конкуришу четири усвојитељска пара. Статистика Министарства за рад и социјалну политику говори да је у току прошле године око 200 малишана добило нове животне адресе, а у протекле две године двадесет страних држављана усвојило је малишане из Србије – највише деце добило је француске, америчке, шведске, грчке и кипарске пасоше.

Охрабрујуће звучи податак да у овом тренутку 3.844 малишана отвара божићне пакетиће у хранитељским породицама и да стално расте број особа које желе да овим малишанима пруже уточиште у свом срцу и свом стану. Број деце која одраста у хранитељским породицама у Милошевцу, Чортановцима, Инђији, Старој Пазови, Суботици и Барајеву често превазилази број малишана који своје детињство проводе у централним београдским општинама. Хранитељи који су одгојили генерације деце, која носе презимена неких других родитеља знају да је љубав једина магична гумица која брише скоро све ожиљке на души. Статистике које сведоче о броју племенитих говоре да кроз једну хранитељску породицу у просеку прође неколико генерација деце која у топлини њихових домова науче једну од најважнијих животних истина – да родитељска љубав није синоним заједничком презимену. Стручњаци центра за социјални рад подсећају да је у овом тренутку неопходно сместити 90 малишана у хранитељске породице и изражавају наду да ће у овој години више особа пронаћи места за још један тањирић за својом породичном трпезом.