Округли сто посвећен Павлу Угринову

Културни центар Војводине „Милош Црњански” организује округли сто посвећен Павлу Угринову, књижевнику, драматургу и редитељу, једном од наших најплоднијих писаца друге половине 20. века са скоро 60 година уметничког стварања. Повод за организовање скупа је стогодишњица његовог рођења, а циљ скупа је да се открије право место Павла Угринова у систему српске књижевности и културе. Скуп о стваралаштву Павла Угринова биће одржан данас у Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке у Новом Саду (Војводе Путника 1).

Учесници скупа, књижевни историчари, теоретичари и критичари, театролози и новинари истражиће целокупно стваралаштво Павла Угринова из више истраживачких перспектива и својим излагањима обухватити кључне поетске оквире његовог стваралаштва: позориште, радио и ТВ драме, кратку прозу и новеле, романе, мемоарску прозу и дневнике. У скупу ће учествовати: проф. др Михајло Пантић, проф. др Стојан Ђорђић, проф. др Маријана Прпа Финк, др Јелена Ангеловски, др Светислав Јованов, др Слађана Илић, Вуле Журић, Зоран Славић, др Марко Аврамовић, Татјана Њежић, Ђорђе Писарев, доц. др Весна Перић, маст. Јелена Зеленовић Станић, Сања Анђелић, Гордана Нонин, др Жаклина Дувњак Радић и доц. др Јелена Марићевић Балаћ.

Павле Угринов (право име Василије Поповић; Мол, 1926 – Београд, 2007) био је српски писац, драмски писац, позоришни редитељ и академик чији је рад дубоко обликовао послератну српску књижевност, драму и културне институције. Угринов је дипломирао на Академији за позориште и филм у Београду, одсек за режију код професора Хуга Клајна. Учествовао је у оснивању Атељеа 212 у Београду и режирао „Чекајући Годоа” Самјуела Бекета на његовом свечаном отварању 1961. године, што је означило прекретницу у модерном српском позоришту. Касније је радио као уредник драмског и серијског програма на Телевизији Београд, где је утицао на развој телевизијске драме и адаптација.

На књижевну сцену ступио је 1955. године поемом „Бачка запевка”, за коју је добио Бранкову награду, али се убрзо фокусирао на прозу, есеје и драматургију. Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: „Одлазак у зору” (1957), „Врт” (1967), „Елементи” (1968), „Домаја” (1971), „Фасцинације” (1976), „Задат живот” (1979), „Царство земаљско” (1982), „Отац и син” (1993), „Топле педесете” (1990); новела „Исходиште” (1963), збирке прича „Љубав и доброта” (1996) и „Ван света” (2000), књиге „Сензације” (1970), „Речник елемената” (1972), мемоарска проза „Егзистенција” (1996) и „Антиегзистенција” (1998), као и „Поглед преко свега” (2004). Написао је више сценских адаптација, радио и телевизијских драма, есеја, студија и критика.

Као угледна личност у српском културном животу, Угринов је био члан Војвођанске академије наука и уметности, изабран за дописног члана Одељења ликовних уметности и музике Српске академије наука и уметности (САНУ) 1981. године, за редовног члана 1987. године и за редовног члана Одељења за језик и књижевност 1991. године. Био је председник Саветодавног одбора Летописа Матице српске, члан Главног одбора Стеријиног позорја, Савета Југословенског драмског позоришта, Председништва Удружења српских књижевника и саветодавних одбора Музеја савремене уметности и фестивала БИТЕФ у Београду.

Радови са скупа биће објављени у тематском броју часописа „Нова мисао”.