Расте број солидарних људи

"Љубави има толико мало на овом свету. Ко уме да воли, не треба ништа друго да ради", са осмехом цитира Душка Радовића четрдесетседмогодишњи Драган Иванковић, који се са својом супругом Лепом пуних тринаест година бави хранитељством. У љубави и топлини њиховог дома до данас је уживало тринаест малишана који су отишли у живот научивши једну необично важну лекцију – није родитељ онај ко те донесе на свет, већ онај ко од тебе направи човека. Иванковићи су почели хранитељством да се баве када је ова земља корацима од седам миља почела да срља у економску пропаст, а у време највеће кризе добили су своје треће дете – најмлађу кћерку Наталију. "Да смо о парама размишљали, никада не бисмо имали троје деце, нити бисмо се одлучили за хранитељство", истичу Иванковићи.

Иванковићи су једна од четири хиљаде породица која у Србији одгаја малишане за које би рекли да им је Чарлс Дикенс писао животни сценарио с обзиром на то да се породице из којих потичу ова деца обично "врте" у зачараном кругу сиромаштва, незапослености, необразовања и социјалне патологије. Број деце којима је ургентно потребан смештај у хранитељске породице увек је већи од броја особа које желе да за својом породичном трпезом направе места за још један тањирић, а у овом тренутку тај број износи – 90 малишана. Подаци говоре да највећи број хранитељских породица живи у Милошевцу, Чортановцима, Инђији, Старој Пазови и Суботици, односно у Барајеву и Земуну – када су у питању београдске општине.

Скицирајући профил просечне хранитељске породице, психолог и руководилац пројекта "Хранитељство за децу Београда" из Градског центра за социјални рад Тамара Борисављевић истиче да се хранитељством углавном баве домаћице које живе у приградским општинама или на сеоским имањима. Она, међутим, додаје да се ова слика полако мења и да се стручњаци Градског центра за социјални рад труде да повећају број хранитељских породица у ужем градском језгру Београда.

"Хранитељство је у нашој земљи почело да се развија пре Другог светског рата, али је почетком деведесетих дошло до наглог смањења броја хранитељских породица – пре свега због великог економског суноврата земље. Захваљујући великој медијској кампањи коју је од почетка 2000. године спроводило Министарство рада и социјалне политике и промоцији хранитељства у јавности, од 2002. до 2006. године број деце која су збринута у хранитељским породицама повећан је за чак 67 одсто. Компарације ради, у 2002. години укупно је 2.237 деце смештено у хранитељске породице, док је 2006. године збринуто чак 3.748 малишана. Београд је, међутим, остао једина средина у којој није дошло до повећања броја хранитеља. Илустрације ради – у 17 београдских општина постоји свега 278 хранитељских породица у којима данас одраста 409 малишана", прича Тамара Борисављевић додајући да се особе из ужег градског језгра мање интересују за хранитељство – пре свега због мањка стамбеног простора и вишка обавеза које намеће убрзани темпо живљења "на асфалту".

Скицирајући пут којим деца стижу у хранитељске породице педагог и члан пројектног тима Весна Аргакијев, из Градског центра за социјални рад, истиче да неки малишани у хранитељске породице стижу из установа социјалне заштите, а нека директно из својих примарних породица у којима су породични односи до те мере поремећени да је неопходно ургентно измештање детета из "топлог родитељског гнезда".

Она истиче да сви хранитељи данас пролазе кроз специфичну психолошку обуку за хранитељство која траје два месеца и у оквиру које се они едукују како да решавају проблеме који искрсавају у одгајању ових малишана. Они се, такође, уче како да изађу у сусрет потребама деце која су одрастала без родитељске љубави и пажње и припремају се на чињеницу да ће у њихову породицу можда доћи дете другачијег етничког порекла, дете које има одређене поремећаје у развоју или дете које је прошло кроз пакао злостављања у својој примарној породици.

"Сва деца расту од љубави али је неким малишанима, због специфичних породичних услова у којима су расли, потребна већа доза љубави и пажње, па се због тога трудимо да неке од њих сместимо у породицу у којој нема деце. Важи и обрнуто – неки малишани се сјајно уклапају у вишечлану породицу. Уз то, морамо да водимо рачуна о томе да двоје или троје деце која долазе из исте биолошке породице обавезно сместимо у исту хранитељску породицу. Искуство је такође показало да деца која долазе у хранитељску породицу не би требало да буду вршњаци постојећој деци, јер се између деце обично јавља ривалитет, већ је препоручљиво да буду млађа или старија. Наравно, понекад се дешава да се упркос доброј вољи и огромним напорима хранитеља дете једноставно не уклопи у породицу и у том случају саветодавну помоћ и подршку хранитељима пружају стручњаци Градског центра за социјални рад – психолози, педагози и социјални радници. Почетком наредне године, у Србији би требало да почне да ради 17 регионалних служби за хранитељство, чији ће стручњаци 24 часа дневно бити на располагању хранитељима", наглашава Весна Аргакијев.