Живот посвећен „Политици”

„Имамо проблем, Дејана” – ову реченицу сам само неколико пута чула од Свете током нашег вишедеценијског заједничког рада. Али одмах иза ње следило је његово решење тог истог проблема, до танчина изнесено и увек оберучке прихваћено. Озбиљан, педантан, прецизан, наш Светислав Јаковљевић није марио за радно време, остајао је на послу колико год је било потребно да се увери да је све заиста завршено и да ће његова и наша „Политика” сутрадан у најбољем издању осванути на киосцима. А и кад би коначно отишао из редакције кући, знали смо да ће се увек јавити на телефон и својим смиреним гласом објаснити како да „угасимо пожар”.

У нашем листу почео је да ради као ручни слагач, затим као монтажер, преламач „Политике”. Често је водио ноћну смену, где се знао ред и кашњења није смело да буде. Бринуо је о свему – од најважнијих ствари до најситнијих детаља, и то с једнаком посвећеношћу.

„Хоћемо ли закаснити?”, пуно пута сам га питала док се казаљка на сату опасно приближавала „двојци”, последњем року да тада четврто издање „Политике” крене у штампу. „Нећемо, све је под контролом, не брини”, смирено би одговарао док би вешто секао и лепио текстове на страни коју смо мењали. И заиста, тако је и било, тачно у року новине су увек биле завршене.

„Хајде, Свето, насмеј се”, говорили смо му понекад, настојећи да ублажимо увек преозбиљан израз на његовом лицу. А онда би рекао, у црнохуморном фазону, нешто због чега нисмо могли да зауставимо сузе од смеха. Последњих година, међутим, било је довољно да изговоримо једну реченицу: „Како ти је унука?”

И увек озбиљан Света, одједном би се озарио.

Током готово 40 година дугог радног века у нашој кући умео је да се суочава са многим тешкоћама и да у ходу проналази одговоре на њих. Из монтаже је прешао у одељење планирања броја – мукотрпан посао од данас до сутра, ако га радиш поштено и како треба, баш онако како је Света радио. Дупле смене, рад викендом, спајање читавог низа радних дана због годишњих одмора колега... све је то Света обављао педантно и ћутке. Посвећено је припремао и нову екипу, која ће га једног дана заменити када дође време за одлазак у више него заслужену пензију. Често је маштао о пензији, до које му је недостајало само неколико месеци, и планирао да се посвети породици, унуци... Није је дочекао. Тешка болест била је јача.