Život posvećen „Politici”

„Imamo problem, Dejana” – ovu rečenicu sam samo nekoliko puta čula od Svete tokom našeg višedecenijskog zajedničkog rada. Ali odmah iza nje sledilo je njegovo rešenje tog istog problema, do tančina izneseno i uvek oberučke prihvaćeno. Ozbiljan, pedantan, precizan, naš Svetislav Jakovljević nije mario za radno vreme, ostajao je na poslu koliko god je bilo potrebno da se uveri da je sve zaista završeno i da će njegova i naša „Politika” sutradan u najboljem izdanju osvanuti na kioscima. A i kad bi konačno otišao iz redakcije kući, znali smo da će se uvek javiti na telefon i svojim smirenim glasom objasniti kako da „ugasimo požar”.

U našem listu počeo je da radi kao ručni slagač, zatim kao montažer, prelamač „Politike”. Često je vodio noćnu smenu, gde se znao red i kašnjenja nije smelo da bude. Brinuo je o svemu – od najvažnijih stvari do najsitnijih detalja, i to s jednakom posvećenošću.

„Hoćemo li zakasniti?”, puno puta sam ga pitala dok se kazaljka na satu opasno približavala „dvojci”, poslednjem roku da tada četvrto izdanje „Politike” krene u štampu. „Nećemo, sve je pod kontrolom, ne brini”, smireno bi odgovarao dok bi vešto sekao i lepio tekstove na strani koju smo menjali. I zaista, tako je i bilo, tačno u roku novine su uvek bile završene.

„Hajde, Sveto, nasmej se”, govorili smo mu ponekad, nastojeći da ublažimo uvek preozbiljan izraz na njegovom licu. A onda bi rekao, u crnohumornom fazonu, nešto zbog čega nismo mogli da zaustavimo suze od smeha. Poslednjih godina, međutim, bilo je dovoljno da izgovorimo jednu rečenicu: „Kako ti je unuka?”

I uvek ozbiljan Sveta, odjednom bi se ozario.

Tokom gotovo 40 godina dugog radnog veka u našoj kući umeo je da se suočava sa mnogim teškoćama i da u hodu pronalazi odgovore na njih. Iz montaže je prešao u odeljenje planiranja broja – mukotrpan posao od danas do sutra, ako ga radiš pošteno i kako treba, baš onako kako je Sveta radio. Duple smene, rad vikendom, spajanje čitavog niza radnih dana zbog godišnjih odmora kolega... sve je to Sveta obavljao pedantno i ćutke. Posvećeno je pripremao i novu ekipu, koja će ga jednog dana zameniti kada dođe vreme za odlazak u više nego zasluženu penziju. Često je maštao o penziji, do koje mu je nedostajalo samo nekoliko meseci, i planirao da se posveti porodici, unuci... Nije je dočekao. Teška bolest bila je jača.