Дом љубави пун

Када сам имао седам и по година живео сам код маме, а сада сам код једне жене. Она се зове Даница. Моја мајка се бавила проституцијом. Док сам био са њом нисмо имали где да живимо, па смо спавали по улицама и нисмо имали ништа за јело. Зато сам крао на Зеленом венцу. После су маму пребацили у лудницу, а мене у дом. Тамо ми је било досадно и замолио сам Центар за социјални рад да ме смести у хранитељску породицу. Довели су ме у кућу где је већ био мој брат Аца који је од мене старији. Овде сам три године и идем у седми разред. Даница, жена код које живим, има мужа и два сина који нас воле као своје, као браћу. Па шта ако смо из дома. Ово је домаћи задатак који је тринаестогодишњи Славољуб, Кића како га зову у хранитељској породици Пауновић из Барајева, написао недавно. Он иде у седми разред. Његов брат Аца Јовановић (16) није завршио основну школу. Не зато што није желео, већ зато што није могао. Аца је, како се то стручно каже, лакше ометен у развоју.

Даница (45) и Миливоје (50) Пауновић су већ 22 године хранитељи, људи који узимају напуштену децу из домова и брину о њима. До њихове осамнаесте године. Пре Аце и Киће одгајили су петоро тинејџера, баш оних којима је помоћ била најпотребнија. Имају Пауновићи и своју децу, два сина Ненада (28) запосленог у Специјалном суду и Дејана (21) који се недавно вратио из војске.

– Одрасла сам на Косову, у великој породици. Нас је, мајка имала седморо, два сина и пет девојчица. Пуна кућа деце, пуна и весеља – казује Даница и наставља – Пре 22 године отишла сам у дом, да видим има ли детета којем је потребна моја помоћ. Кад сам ушла, видела сам дечака у ћошку како седи – сав жут, скупљен, слинав. Једе јабуку, а и она слинава. Приђем, он ми пружа ту јабуку. Неџад му је име.

Док Даница говори, Миливоје, њен муж, лута погледом по соби, као да претура по прошлости. Одатле извлачи једну, али јасну слику.

– Кад га је Даница довела из дома, Неџад је сео на кухињску клупу. Мршав, као из Африке да је дошао. Први пут ме је видео у животу, али ми је одмах пружио руку. Сећам се као да је јуче било: пружа ми руку, а рука му као мој прст – сетно приповеда Миливоје.

Јасно је већ на први поглед, Даница и Миливоје су људи посебног кова. Могао би се човек преварити и помислити да су изронили из неке од прича Бранка Ћопића где се јунаштво мери добротом, а храброст племенитошћу. Ипак, они су људи од крви и меса, а и када би им неко шта другачије рекао, вероватно би га гледали с неверицом. Па они чине само оно што могу и што је, ваљда, нормално.

Шеснаестогодишњи Аца Јовановић је шести разред основне школе завршио захваљујући Даници која је наставнике молила, претила им, наговарала их и на крају успела да их убеди да га задрже у одељењу до шестог разреда. Међутим, Аци очи најјаче засијају кад гледа у Миливоја, чику, како каже.

– Нас двојица смо први ловци у селу – вели кроз осмех Миливоје. – Ловимо фазане, ма све што нам стане на пут. Ту силе нема. Ацо има пластичну пушку која је једнако убојита као моја права. Па ви видите колико смо успешни.

Даница у мужа који говори гледа као строго, испод ока, а смеши јој се брк. Она је стуб куће, лавица у правом смислу речи.

– Аца, кад смо га узели, био је дете скроз испуштено. Није знао ни да хода по кући. Три дана, шта год смо му износили да једе, он је одбијао. Није знао шта је и није хтео да стави у уста – објашњава Даница и додаје – Четвртог дана изнесем лук да направим ручак, а мени Аца прстом покаже на главицу. Није знао ни да прича тада, али је лук препознао. Кажем му: "Па нећеш ваљда само лука да једеш"? На крају му дам парче лука и хлеба. То је појео.

Испоставило се да је у дому из кога су га Пауновићу довели Аца јео само лук и хлеб. Пре њих био је у породици која га је вратила, јер је мокрио у кревет. Аца Јовановић има и епилепсију. Миливоје и Даница га редовно воде у Институт за ментално здравље. Није им тешко и опет би из дома узели дечака попут Аце. Њима је, кажу, помоћ најпотребнија.

– Кад Аца напуни осамнаест година више не може да буде на хранитељству код нас. Ипак, вероватно ћемо направити кућицу у нашем дворишту за њега, да остане са нама, али и да има свој кутак – каже Даница.

Миливоје на ове речи благо врти главом, у очима стеже сузе да не потеку.

– Нема њему живота без нас. Ни ја не знам шта бих кад њега не би било у овој кући – кратко је прозборио Миливоје, а више му се речи видело на лицу него што их је кроз грло пропустио.

Аца и његов брат Славољуб мајку су видели тек недавно. Дошла је да се распита за наследство које је Славољуб добио. Ушла је у кућу и, показујући на Ацу, рекла: "Славољуб је моје дете, овај мали није".

Све време разговора новинара "Политике" са његовим чиком и тетом, Аца Јовановић је ћутао. Скроман, повучен тих и лепо васпитан. Кад је Даница почела да говори о његовом сусрету са мајком, први пут је изговорио речи које нису "молим" и "хвала лепо".