Тадић ми откупио 30 карикатура

Најбољи српски карикатуриста, а сигурно и међу најбољима на свету, Предраг Кораксић (74) и даље не може да се одбрани од свих награда и похвала. Пре три године је добио и високо француско одликовање – Орден легије части, а крајем сада већ прошле 2007. Удружење лиге експерата (Лекс) га је прогласило за Витеза позива због готово недостижних промоција моралних и професионалних вредности...
Човек таквих одлика преживео је и тешке тренутке и у приватном и у пословном делу живота. Био је чак, као дете, осуђен на смрт, избациван је с посла, забрањиван му је рад, позиван је на суд...

Чега се посебно сећате из детињства?

Ужаса из Другог светског рата, иако је мајка Зорка мене и брата Љубомира штитила на све начине, па и лажима. Да су нам четници још 1941. убили оца Стојана казала нам је тек после рата! Најбољи очев друг, још из села Горње Горевнице код Чачка, био је Ратко Митровић. Четници су многе, па и њих и њихове породице, ставили на листу за клање одмах после неуспелих преговора Драже Михаиловића и Тита.

Како је настрадао Ваш отац?

Био је комесар болнице у којој се и лечио од запаљења плућа. Четници су, уз помоћ Немаца, опколили болницу и поубијали све који нису могли да се крећу, а покретне су повели у село Брајиће, на Равну гору, на стрељање. Отац је у преживео масакр, па се теже рањен некако довукао до извора. Али, по воду је дошла нека жена из четничке фамилије и четници су га ту дотукли...

Шта је тада учинила Ваша мајка?

И себе и нас је све време рата крила бежећи од четника из Чачка у Београд, Земун... Ипак, Немци су је ухапсили 1943. и одвели у затвор, у Главњачу. На срећу, четник који је требало да је препозна није дошао на суочење, па је пуштена. Ослобођење смо због сигурности дочекали у Угриновцима, а не код мајчиног оца Петра Божића у Земуну. Од њега сам наследио таленат за цртање, а био је и одличан музичар и математичар. Живео је 103 године и верујем да сам и дуговечност наследио од њега.

Какав сте имали однос према комунистима?

Моји родитељи су били учитељи комунистичке оријентације, а ја сам, после прекида студија архитектуре на другој години, уочи пријема на посао у новинску кућу "Рад", примљен у партију. Али, нисам баш био редован члан, а касније сам вратио књижицу. Цела та идеја је пропала. Мој отац је, вероватно, био у заблуди. Логично је, наравно, да ни сви четници, као ни сви партизани нису били исти...

Где сте развили свој таленат?

У "Вечерњим новостима", где нисам био само карикатуриста, него и ментор младим уметницима, које сам окупио у том листу. Био сам и десет година комесар "Пјерове изложбе", јер сам водио тај конкурс за годишњу награду. Добитнике те награде, као што је Душко Петрићић, углавном смо запошљавали. Та школа је функционисала док нису дошле критичне године, до доласка Милошевића на власт. Уочио сам то и борио се против тога својим оружјем – карикатуром. Али, многи су били заведени...

Шта се потом догодило?

За главног уредника "Новости" по други пут је изабран Раде Брајовић, па је лист посатао радикалски. Скоро сваки дан је долазио Војислав Шешељ... Моје карикатуре су одбијане, али се у то време појавила "Нова Борба" коју је водио Сташа Маринковић. Био је то слободан лист о коме је бринула федерација и објављивала је моје радове. У "Новостима" сам норму испуњавао кроз Спортску и Културну рубрику, али су оне отвориле интерни процес против мене. То је трајало три године, а онда су ме 1993. избацили.

Шта сте критиковали у спорту?

Глупости, као и у политици. Оштрио сам перо на сумњивим резултатима, уговорима за одласке у иностранство... Све моје карикатуре су без речи, па су такве биле и ове о спорту. Али, и оне су, као све остале, имале – жаоку.

Колико сте се бавили спортом?

Мало сам играо фудбал, а у веслачком клубу у Земуну сам био кормилар због тога што сам ситан. Таква грађа ми је омогућила да будем и врло успешан тркач на дуже стазе... Сад само идем у дуге шетње, а лети волим да пливам...

Где сте отишли из "Новости"?

Запослио сам се у "Времену" у коме сам радио од првог броја и у њему дочекао пензију. А пре тога сам, поред "Наше Борбе", истовремено радио и за "Демократију", "Економску политику", "Републику". После тога је основан "Данас" за који и сад радим.

Да ли је неки политичар имао посебан третман код Вас?

Само Зоран Ђинђић. Радили смо заједно у "Борби", а он ми је тада наместио добар посао у немачком листу "Комуна" за који сам, углавном, радио илустрације. Биле су то оне најгоре године инфлације почетком деведесетих...

Да ли и сад радите за странце?

Радим за француски "Куријер" за који ради и Југослав Влаховић из НИН-а. Тај лист је филијала "Монда".

Шта је Ваш циљ у карикатури?

Хоћу, пре свега, да извргнем руглу глупост. Борим се и против злоупотребе политике, манипулација, бахатости, злочина... Ова врста изражавања је врло тешка, јер настојим да без иједне речи, само цртежом, много кажем. Наравно, врло је значајно да карикатура има "адресу", односно да се зна о коме је и због чега реч... Моје карикатуре носе са собом одговорност.

Како је на Ваш рад реаговала породица Милошевић?

Нисам баш имао увида у то, тек касније, кад сам био на кафи с Миланом Милутиновићем, тадашњим председником Србије, сазнао сам више. Против њега је већ била подигнута хашка оптужница, а Милошевић је био у "кућном притвору".

Шта сте сазнали од Милутиновића?

Милошевићу је, по Милутиновићевим речима, сметало што Миру цртам тако дебелу кад је она баш завршила куру мршављења... И зашто цртам цвет у коси кад она тај цвет више не носи... Али, Милутиновић ме је збунио својим страхом од Милошевића, који је, практично, већ био у затвору. Замолио ме је да не помињем то о мојим цртежима и Мири. На моје питање зашто рекао је: "Немојте, молим Вас. Много је опасно".  

Да ли Вас је Милошевић, ипак, и искористио?

И то се догађало. Моје карикатуре које су указивале на његове грешке користио је, по речима Холбрукове супруге, за доказ како у Србији влада демократија. Једном приликом је, у сусретима са страним дипломатама, па и са Холбруком, показивао те карикатуре и рекао: "Овај лист није забрањен, а тај карикатуриста није ухапшен".

Да ли Вас је неко тужио?

Јесте. Тужилац из Новог Сада је покренуо процес против мене и Драгољуба Жарковића, главног уредника "Времена", због моје карикатуре која је представљала сцену пастирске игре "Труле кобиле". Повод је био Венс-Овенов план који на Палама није прихваћен, а на цртежу су губитници на том скупу Милошевић, Булатовић, Ћосић, Шешељ, Плавшићка и Кољевић држали један другом главе између ногу. Протумачено је да је то увредљиво, али је поступак обустављен...

Због чега сте се разишли са Жарковићем из "Времена"?

И после пензионисања сам наставио да радим за "Време", а са Жарковићем сам се разишао због мог става према Коштуници. Не само што ми је стално стављао примедбе, него ми је чак и рекао да је карикатура – "превазиђена форма", као и да од "Коштунице не може да се направи Милошевић", а ја мислим да, у неким детаљима, и може. Коштуници је по његовој природи, уверен сам, место у манастиру. 

Ко на Ваш рад гледа добронамерно?

У ово демократско време, после 2000, до мене су стизале поруке да нећу имати повода за рад. Наравно, то није тачно, јер је глупост вечита категорија. Многи из власти сад чак и желе да се нађу на мојим цртежима због уверења да онај кога ту нема – није никакав политичар... Неки праве и збирке мојих цртежа. На пример, Борис Тадић је откупио 30 мојих оригинала и држи их у свом кабинету. Све карикатуре су са његовим ликом, а неке су врло оштре... 

Колико је то коштало Тадића?

Не морамо баш и о томе, али ништа више него остале који су желели да имају моје карикатуре, а имао сам изложбе и широм Србије и у Европи. Било их је и у Милошевићево време, у оним градовима које је освојила опозиција. 

Да ли имате ироничан однос и према себи?

Нисам претерано осетљив. Прихватам сва убадања и не мислим да сам баш увек у праву, јер сам и ја само човек са свим манама и врлинама...

Какве Вам се жене допадају?

Нисам у годинама да о томе размишљам, али ми је пребацивано да Миру Марковић цртам мало лепшу него што стварно јесте, па и неке друге, као Карлу дел Понте. Некад сам имао "своје" глумице као што су Жана Моро, Мерлин Монро, Рита Хејворт, Симон Сињоре...

Да ли сте приватно духовити?

У току разговора чешће убацим по неку досетку или шалу, него што водим главну реч. Више сам тип Душка Радовића, који је озбиљном фацом засмевао свет...

Да ли су пороци оставили Вас или Ви њих?

Био сам бржи, па сам ја оставио њих. Не пијем, не пушим и не играм шах, јер ми је било повезано.