КАД МРТВИ ФАЗАНИ ЛЕТЕ...

Зашто друштва напредују? Зато што се мењају и прилагођавају променама у окружењу! „Суочавају се са изазовима”, како се то каже у модерном новоговору. Неко то назива реформама, неком се та реч гади, али извесно је да без таквих прилагођавања нема ни опстанка, а камоли напретка једног друштва.

Покретачка снага реформи неминовно долази из самог друштва, чине је одлуке политичке елите. Поставља се питање мотивације за одлуке да се приступи реформи. Она може да дође изнутра, из саме земље, зато што политичка елита сматра да су такве реформе добре за њу, па можда и за саму земљу, а може да дође и споља, различитим условљавањем, да ће нешто друго да се оствари уколико се предузму и спроведу одређене реформе. Како Србија стоји у том погледу?

Један од, са становишта мотивације, најзначајнијих чинилаца реформи у Србији после 2000. године био је ММФ. А Србија му је то сама омогућила. Наиме, константни и дубоки дефицити платног биланса, као и неуверљивост домаће макроекономске стабилности за светске инвеститоре (у најширем смислу речи), па све то увезано и са питањем опраштања дела нашег државног спољног дуга (Париски клуб) довели су земљу у позицију да јој је ММФ био и остао потреба, а то је ММФ-у омогућило да поставља свеобухватне услове у погледу јавних финансија, политике курса и, најважније, структурних реформи јавног сектора, будући да управо превелик и неефикасан јавни сектор представља онај камен који Србију вуче надоле.

И тако је то било у свим претходним аранжманима са ММФ-ом, без обзира на то да ли су мисије водили Манос (Зарвудакис) или Пирита (Сорса). Но, шта се дешава у време када мисије ММФ-а води Алберт (Јегер)? ММФ се променио! Кључна реч коју употребљавају челници ММФ-а је „флексибилност”. А то значи да се без много питања аминују високи буџетски дефицити (фискални стимулус), да се по хитним поступку („важна је брзина доделе средстава”) одобравају и додељују раније незамисливи износи и да, супротно ранијој пракси, ММФ сада одобрава и директну буџетску подршку. Све то како би се, бар у случају источноевропских земаља, спречило најгоре. А шта се догодило са условљавањем? Наравно, када су приоритети флексибилност и брзина, остаје врло мало места за условљавање. Додуше, челници ММФ-а говоре да је сада условљавање „усредсређено на узроке кризе”, али и њима је јасно да су узроци кризе у развијеним земљама, па ово само представља еуфемизам којим се заинтересовани информишу да је условљавање, макар привремено (не зна се ни до када), напуштено.

Сходно свему томе, чини ми се да ће се ова епизода сапунске опере чији је наставак заказан за крај октобра завршити тако да ће влада да изађе са још једном свеобухватном стратегијом у коју ни сама не верује. А да ће се чланови ММФ-а на то насмејати и одобрити још 1,2 милијарде, будући да је за њих ризик који произлази из тога да се ова средства не доделе Србији већи од ризика нереформисаног јавног сектора у нашој земљи. Бар док траје рецесија.

Да ли постоји неки други спољни фактор мотивације за реформе? Начелно посматрано, ЕУ, чијем чланству тежимо (бар тако каже већина политичке елите), лако може да преузме ту улогу. Међутим, ЕУ се сама искључила, осим за све оно што је везано за укидање виза. На кратак рок тиме што има разумевања за холандску позицију да користи стратешке односе ЕУ са трећом земљом за решавање домаћих политичких проблема, а на дуги рок свим оним дилемама које су везане за проширење уније и све јачим политичким отпорима том проширењу. Можда ће Ирци гласати „за” на октобарском референдуму (други покушај), али тиме се неће решити нити један стратешки проблем.

Дакле, све остаје на домаћој политичкој елити и њиховој политичкој вољи да реформишу земљу, њен јавни сектор и опште услове пословања. Да ли ће они сами то да ураде? У земљи у којој се полако један другом приближавају број запослених и број пензионера и која даље клизи надоле у погледу конкурентности (рангирање Светског економског форума), они се и даље баве НИП-ом, бескаматним зајмовима за станове, повезивањем стажа и национализацијом приватизованих предузећа. Они и даље размишљају искључиво о томе како да увећају јавну потрошњу и да на тај начин добију нешто мало политичке популарности.

Уместо о напретку земље, овде се ради о нечему другом – о политички већ одавно мртвим фазанима! Па се стога може добити одговор на питање које је још пре много година, у неко сасвим друго време, поставио Џони Штулић: „И што се догађа кад мртви фазани лете, а ни један не пада?”

председник Центра за либерално-демократске студије, професор Правног факултета БУ