По ста­ром – не­ће­ мо­ћи

Мо­дел рав­но­те­же, на ко­ме је еко­но­ми­ја Ср­би­је по­чи­ва­ла од 2001. до да­нас, ко­ји се осла­њао на ви­со­ку уну­тра­шњу по­тро­шњу за­сно­ва­ну на при­ва­ти­за­ци­о­ним при­хо­ди­ма, за­ду­жи­ва­ње по све­ту и пра­вље­ње огром­ног спољ­но­тр­го­вин­ског де­фи­ци­та, то­ли­ко је „ис­тро­шен” да му по­прав­ке не­ма. Мо­ра се ме­ња­ти из те­ме­ља у ко­рист раз­во­ја и ин­ве­сти­ци­ја, али уз осет­но ма­њу до­ма­ћу по­тро­шњу на свим ни­во­и­ма, штед­њу и ре­фор­му јав­ног сек­то­ра, по­ру­ка је ауто­ра сту­ди­је „Мо­дел рав­но­те­же мо­ра да се ме­ња”, ко­ју су при­пре­ми­ли струч­ња­ци оку­пље­ни око бил­те­на „Ма­кро­е­ко­ном­ске ана­ли­зе и трен­до­ви”, чи­ји су глав­ни ак­цен­ти ју­че пред­ста­вље­ни но­ви­на­ри­ма у Еко­ном­ском ин­сти­ту­ту.

За уред­ни­ка про­јек­та Сто­ја­на Ста­мен­ко­ви­ћа ди­ле­ме не­ма. Ако же­ли­мо да бар до 2015. стиг­не­мо у ред зе­ма­ља ко­је зна­ју шта хо­ће, али не по це­ну ви­со­ког де­фи­ци­та и спољ­ног ду­га, Ср­би­ја већ од иду­ће го­ди­не мо­ра да тро­ши знат­но ма­ње не­го до са­да, ка­ко би део свог на­ци­о­нал­ног ко­ла­ча мо­гла да усме­ри у ин­ве­сти­ци­је. И то не би­ло ка­кве, већ у оне ко­је до­но­се но­ву про­из­вод­њу ро­бе за из­воз, но­ва рад­на ме­ста, стан­дард, али и по­ре­зе за мно­го јев­ти­ни­ју др­жа­ву. А шта то зна­чи?

До са­да смо „је­ли” све што то­ком го­ди­не ство­ри­мо кроз бру­то до­ма­ћи про­из­вод, плус спољ­но­тр­го­вин­ски де­фи­цит од шест до се­дам ми­ли­јар­ди евра. То ви­ше не­ће мо­ћи. Ни свет не­ма тих па­ра, а усло­ви за­ду­жи­ва­ња су све те­жи. Мо­ра­ју се, да­кле, про­на­ћи ре­ше­ња да мак­си­мал­но код ку­ће тро­ши­мо све­га 75–80 од­сто БДП-а, а да оста­ло ко­ри­сти­мо за раз­вој и сер­ви­си­ра­ње све ве­ћих спољ­них ду­го­ва.

Др­жа­ва, ко­нач­но, мо­ра да ство­ри та­кве тр­жи­шне усло­ве и при­вред­ни ам­би­јент у ко­ји ће стран­ци ра­до до­ћи са сво­јим ди­рект­ним, грин­филд ин­ве­сти­ци­ја­ма, јер је Ср­би­ја, ка­ко је под­се­тио Ста­мен­ко­вић, већ ду­бо­ко де­ин­ду­стри­ја­ли­зо­ва­на зе­мља. С рас­по­ло­жи­вом тех­ни­ком и тех­но­ло­ги­јом све­ту не­ма­мо шта да по­ну­ди­мо, јер смо у раз­во­ју за­у­ста­вље­ни на ни­воу 1990. го­ди­не.

Од 2002. до про­шле го­ди­не Ср­би­ја је бе­ле­жи­ла со­лид­не сто­пе ра­ста БДП – око 5,4 од­сто го­ди­шње у про­се­ку, али у тој оп­штој сто­пи је раз­мен­љи­ва до­бра, ко­ја је и пред­мет из­во­за све­га 1,6 од­сто, док су услу­ге ви­ше­стру­ко из­над то­га, а њих ни­ко не­ће да ку­пи. За­кљу­чак је сам по се­би ја­сан.

За Вла­ди­ми­ра Вуч­ко­ви­ћа, јед­ног од са­рад­ни­ка на про­јек­ту, су­шти­на ства­ри је не са­мо у до­бро ода­бра­ним стра­те­шким прав­ци­ма раз­во­ја, већ и у те­мељ­ној ре­фор­ми јав­ног сек­то­ра у нај­ши­рем сми­слу, јер са­да­шња при­вре­да не мо­же ви­ше да је из­не­се. Ово се по­себ­но од­но­си на со­ци­јал­не из­дат­ке из бу­џе­та – за суб­вен­ци­је при­вре­ди и пен­зи­о­ни фонд.

Ми­ла­дин Ко­ва­че­вић је још јед­ном под­се­тио да др­жа­ва ко­нач­но мо­ра да „за­га­зи у хлад­ну во­ду” ре­фор­ми це­ло­куп­ног јав­ног сек­то­ра, од нај­ма­ње ло­кал­не са­мо­у­пра­ве до др­жа­ве оли­че­не у Не­ма­њи­ној 11. То се од­но­си и на упра­вља­ње јав­ним пред­у­зе­ћи­ма,по­пут ЕПС-а или „Те­ле­ко­ма”. То под­ра­зу­ме­ва и уно­сни­ју екс­пло­а­та­ци­ју др­жав­не имо­ви­не и јав­них до­ба­ра чи­ме би се пу­ни­ли со­ци­јал­ни фон­до­ви, на­ро­чи­то Фонд ПИО, а ти­ме ума­њи­ла или ели­ми­ни­са­ла за­хва­та­ња из бу­џе­та.

О не­ми­нов­ној ра­ци­о­на­ли­за­ци­ји јав­них рас­хо­да и рас­те­ре­ће­њу при­вре­де, пре­но­ше­њем по­ре­ског оп­те­ре­ће­ња са тран­сак­ци­ја на имо­ви­ну, го­во­рио је и Мах­муд Бу­ша­тли­ја и за­ме­рио вла­ди што је до­но­ше­њем но­вог за­ко­на о зе­мљи­шту и гра­ђе­ви­ни ус­по­ри­ла ко­рак ре­фор­ми оба­ве­зних со­ци­јал­них фон­до­ва, јер је са­да ве­о­ма те­шко спро­ве­сти до­бру иде­ју о кор­по­ра­ти­ви­за­ци­ји зе­мљи­шних фон­до­ва и јав­них пред­у­зе­ћа.

--------------------------------------------------------------------

За­хвал­ност стру­ци

Ми­ни­стар­ка фи­нан­си­ја Ди­а­на Дра­гу­ти­но­вић је упу­ти­ла не­ко­ли­ко би­ра­них ре­чи за­хвал­но­сти стру­ци на ква­ли­тет­ним и ква­ли­фи­ко­ва­ним су­ге­сти­ја­ма у пред­ста­вље­ној сту­ди­ји, али јој се, ипак, учи­ни­ло да ни­је до­би­ла од­го­вор на јед­но­став­но пи­та­ње – мо­же ли Ср­би­ја с при­вре­дом у ре­це­си­ји и ви­со­ким со­ци­јал­ним тро­шко­ви­ма (пен­зи­је, обра­зов­ни си­стем, здрав­ство итд.) да иде на сма­ње­ње по­ре­за за чи­је се кре­са­ње еко­но­ми­сти за­ла­жу не би ли, као др­жа­ва, при­ву­кли стра­не ин­ве­сти­то­ре.

Ову го­ди­ну ће­мо, ка­ко ре­че, за­вр­ши­ти са око 4,5 од­сто бу­џет­ског де­фи­ци­та у БДП-у. Са ММФ-ом је до­го­во­ре­но да до­го­ди­не то не бу­де ви­ше од 3,5 про­це­на­та. Пи­та­ње је, с об­зи­ром на ви­со­ке из­дат­ке ко­ји вла­ду оче­ку­ју, да ли ће тај про­це­нат би­ти до­во­љан. Мо­жда ће нам би­ти по­тре­бан ко­ји про­мил ви­ше. Мо­жда као Ма­ђар­ској од 3,8 до че­ти­ри од­сто.

Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, Ср­би­ја не­ма ал­тер­на­ти­ву за аран­жман са ММФ-ом, не са­мо због па­ра ко­је тре­ба од по­ву­че­мо, већ због ја­сне по­ру­ке оста­лим свет­ским кре­ди­то­ри­ма – да је Ср­би­ја поуздан парт­нер у ко­ју ва­ља без ри­зи­ка ула­га­ти.