Порез отпловио низ реку

Од 176 угоститељских сплавова на београдским рекама, регистровано је свега седам. Ако је просечна величина сплава, како процењују у Лучкој капетанији, око 300 метара квадратних, држава губи око 190.000.000 динара годишње зато што готово ниједан клуб на води није платио порез на употребу пловних објеката.

Да би избегли тај трошак, власници сплавови су одустали од регистрације.

Пошто је промет опао због беспарице и сплавови не зарађују као раније, власници се правдају да не могу да приуште да плате 15.000 евра годишње само да би могли да отворе објекат.

Осим на сплавовима, држава ће ове године мање зарадити и на чамцима и бродовима.

Пловидбену дозволу за ову сезону затражило је око 2.000 пловила мање него лане, јер њихови власници нису могли или хтели да плаћају порез на употребу добара, који је пролетос обухватио и пловила чији мотори имају више од 10 коњских снага, а већина су такви.

И пре ове мере половина од 10.000 пловила, колико их отприлике има на београдским рекама, није била пријављена како би се избегло плаћање техничког прегледа, регистрације и таксе граду. Колико је новца због тога изгубљено не зна се, пошто се не знају просечна величина чамца или брода, модел, снага мотора и старост.

Ни Пореска управа ни Лучка капетанија нису сравњивали податке из прошле и ове године да барем открију колико је новца изгубљено у међувремену због новог пореза за чамџије и бродаре.

Зато од наших бродова зарађује америчка држава Делавер, где је, пошто је тамо порез много мањи а иста дозвола важи за све међународне пловне путеве, у књиге заведена већина јачих машина које се виђају на Дунаву и Сави.

Мањи чамци се све чешће пријављују у Панчеву, где нема градске таксе за пловила, која у главном граду стаје по неколико хиљада динара.

(/slika2)На прописе, и градске и републичке, жале се и газде сплавова, којима није право што им је наметнут и порез на употребу пловила, па ресторан на обали десет метара даље од њиховог, сличне квадратуре и услуга, прође трипут јефтиније.

 – Не само да је наша тарифа по квадрату превисока него је погрешан и аршин којим мере површину – негодује власник једног од познатијих београдских клубова на води. – Њу одређују тако што за дужину узимају размак између најистуренијих тачака објекта, иако многи сплавови имају елипсоидан облик, па је и површина мања него што следи из те рачунице. У квадрате нам уписују и складишне просторије, које нису површина корисна за услуге. За нас људи знају и успели смо да задржимо део гостију, али и они наручују само по једно, два пића. Од толиког цеха ми не можемо да издржавамо ни бизнис – каже наш саговорник.

Његове приговоре одбацује Бранислав Милешић, шеф Лучке капетаније у Београду. Висину такса и пореза не коментарише, али објашњава како се долази до параметара за обрачун.

– Коефицијент узима у обзир елипсоидан облик, иако је он овде редак. У површину, према тумачењу Пореске управе, урачунавамо све просторије на палуби, без обзира на то да ли се у њима послужују гости или складишти пиће. Ми смо били расположени и за другачије решење, али је Пореска управа тако пресудила – рекао је Милешић.

Ако човек сада може и да има разумевања за тегобе бизнисмена у периоду економске кризе, газде сплавова су раније свакако могли лепе паре да стрпају у џеп, а и тада су занемаривали обавезе према држави.

Наутичари су, међутим, одувек махом рекреативци, који су се много чега одрекли да би имали чамчић.

Пошто се порез на употребу добара обрачунава превасходно према снази мотора, закон од пролетос погађа скромне чамце из домаћих фабрика ако имају „томос” мотор од 10 коњских снага који стаје 400 евра, али заобилази скупе иностране једрилице које покреће „јамаха” од 2.500 евра, чак и ако нису „из Делавера”, тврде саговорници „Политике”. Због тога су многи пре обнове дозволе уградили слабије моторе.

– За обичан рекреативни чамац порез износи колико и годишње поправке или гориво за целу сезону. Власници онда кажу: „Што да им плаћам 100 евра за порез када ме за три месеца, колико траје сезона, полиција неће ухватити, а и ако ме ухвати, па десет пута платим ту казну у коначном збиру дође ме јефтиније од регистрације”. А могу да ухвате само нас са слабим чамцима, ове са глисерима не могу да сустигну – каже власник чамца и једне од марина.

Осим што су им брзи глисери неухватљиви, градске и републичке службе на рекама нису опремљене за већину својих задатака. Да нам се нешто од тих такса и пореза врати, било би нам лакше да плаћамо, кажу сплавари и чамџије.

Лучка капетанија одавно нема ниједно пловило, речна полиција има једног патролног „Вука”, док су остали већ годинама на ремонту, „Београд воде” још набављају машине за чишћење обала и водотокова, пристани и марине једва да постоје. Власници сплавова ће се потужити и да немају струју и воду и да су морали сами да их уводе, али то је помало лицемерно пошто се већина њих снашла нелегалним прикључцима.