Цвијеће није за домовницу

Насловна прича прве књиге приповедака Слободана Шнајдера (1948), једног од најпревођениjих хрватских писаца чије се драме играју на сценама широм Европе, "505 са цртом" (издавач "Профил", Загреб, 2007) нема шокантност Дежуловићевих натуралистичких "Пјесама из Лоре". Написана прошле године, заснована је на анонимном писму које је Шнајдер, иначе дугогодишњи колумниста независног ријечког "Новог листа" добио од хрватског војника, учесника операције "Олуја". Естетика ужаса овде је сведена, наслућивана из наивних опаски непосредних сведока.

Јунаци ове приче, заправо епизоде из "домовинског рата" припадници су чете хрватских војника, оних што чисте терен после проласка главнине трупа на бојишту. Али, једини преживели непријатељ кога приликом уласка у село што одише чудном тишином срећу јесте једна мршава крава. Други је старица, убијена покрај прага куће, трећи – хладњак у коме је бизарно скривен крунски доказ догађаја што су се, мало пре доласка "асанациониста", десили у селу чији кревети још одишу необичном топлином мистериозно и нагло ишчезлих тела њихових станара. Ту је и прашњава лименка од бомбона 505 са цртом, једино сведочанство другачијег доба у коме су преклани домаћин и један од војника из чете, осам година седели у истој клупи.

И остале приче у овој меланхоличној књизи делују документаристички. Без патетике, пригушеним емоцијама, одмотава се клупко судбина обичних, малих људи у времену рата и послератне транзиције у Хрватској након деведесетих.

У причи "Љубица" читаоци се срећу са младом, самохраном мајком двеју девојчица, чији је положај узорне грађанке новонастале државе одједном доведен у питање предстојећим пописом становништва. Односно, логиком новокомпонованих апартчика који и у именима проналазе доказе домољубља: "Цвијеће се, госпођо, у цивилизираним земљама држи у вазама, или у врту: можете га прешати у споменар, али цвијеће није за домовницу!" У сенци ове "трагедије имена" све друго за њу одједном постаје небитно, па и имена Љубициних девојчица: старију, ионако, деца у школи с подсмехом називају "четникушом", а млађу "Српкињом".

И остали јунаци ове књиге су неприлагођени ликови које су рат и нагле промене идеологије и економије на овај или онај начин, унесрећили. Сви су они обезглављени: неки дословно, неки постхумно, као скулптура славног првоборца и комунистичког великодостојника, подигнута у парку одмах након његове смрти. Или бар, оставши без "главе породице" проводе животе обезбојене као колор телевизор који је одједном постао црно-бели. Обезглављен је и Хусо, јунак приче "Париз-Тексас", који путује преко пола света да се суочи са истином садржаном на једној видео-касети. Овај крунски доказ злочина силовања у босанском логору за муслиманке, продаје се илегално у порнографском видео клубу у Њујорку испод руке најперверзнијим муштеријама. Иронијом технологије, злочин се небројено мултиплицира у свом ништа мање гнусном, воајерском виду, обесмишљавајући сваку врсту личне освете. (Драму силованих жена у Босни, током последњег рата од стране Срба, Шнајдер је уосталом, већ разрадио у драми "Змијин свлак", извођеној и у Београду у ЦЗКД.)

Дисидентски отклон од социјалне и идеолошке лакировке учинио је "убеђеног левичара" и ангажованог уметника Шнајдера још много пре Туђманове ере уметником non grata. Његов "Хрватски Фауст", којим је почетком осамдесетих година прошлог века покренуо табу-тему усташтва, до данас није постављен на сцени Хрватског народног казалишта, а најновија, "Тито", одбијена у ХНК, чека, подједнако неуспешно, неку будућу изведбу, у фиокама ЈДП. Током деведесетих, аутор је, свесно одабрао позицију унутрашњег дисидента и егзиланта. Јеретички је тврдио да су Срби и Хрвати у "опасној вези", спојени нераскидиво у "нарцизму малих разлика", који говоре истим језиком у две варијанте, а након "Олује" први је проговорио о злочинима над Србима почињеним током те акције. Заправо их је својим ранијим колумнама и наговестио.

Његов текст из пролећа 1994. под називом "Страх и нада" посвећен је злочину над српском породицом Зец, три године раније у Загребу, чији су лешеви касније пронађени у контејнеру, уз ауторову недвосмислену бојазан да ће Срба "ускоро понестати".

Ова и друге одабране колумне од многих које је Слободан Шнајдер деценијама писао за разне листове Југославије и Хрватске, обjављене су недавно као седма књига ауторових Одабраних дјела у загребачком "Прометеју" под симболичким називом "Сан о мосту". Једна од тих, под називом "Гробница за Мирослава Миленковића", посвећена је десетогодишњици смрти резервисте из Горњег Милановца, Мирослава Миленковића који се, уочи поласка с ЈНА на фронт, убио на сточној пијаци у Шиду, наочиглед две групе резервиста, септембра 1991, као својеврсном симболу отпора друге, антиратне Србије, чије постојање се у Хрватској и данас прећуткује.

Симболично или не, књига почиње с одабраним "Писмима из Берлина" објављиваним 1989-1990. у београдској "Борби", својеврсном сведочанству пада Берлинског зида и успостављања нових европских односа и граница а завршава се упозорењем на опасност од ревизије повијести:

"Апсурд је у нашој кући увијек био код куће. Макар као чежња, увијек ће нас, међутим, кињити потреба за јасноћом увида и упутстава како даље.

У тој напетости између немогућности такве коначне јасноће и њезине пријеке потребе траје наш живот у повијести. То нам никакав ’ревизионизам’ не може одузети, можда нажалост."