Две државе за два народа

Миран, сунцем обасјан стан у западном Јерусалиму, пуно књига и слика; вољена супруга кува леп ручак; ћерка за кухињским столом спрема испите; са оближњег игралишта допире смех. У овој идиличној атмосфери Мати Штајнберг забринуто размишља о будућности.
Током двочасовног разговора, овај блискоисточни интелектуалац, бивши специјални саветник за палестинска питања тројице шефова израелске безбедносне службе Шабак, са дубоком зебњом износи прогнозе о томе да ли његова земља може да опстане као демократска јеврејска држава. За Штајнберга, који је током читаве каријере оцењивао претње разних милитантних група и који је од самог почетка пратио успон Ал Каиде, егзистенцијална опасност с којом се Израел суочава не долази споља већ изнутра. Уколико се не оствари брз напредак ка одрживој палестинској држави, Израел ће, предвиђа он, све више личити на Јужноафричку Републику из времена апартхејда: морално дискредитовану и међународно изоловану и одбачену земљу, која бруталном силом контролише радикализоване и демографски експлозивне делове популације.

Према Штајнбергу, врата могућности се брзо затварају. Уколико следеће године не дође до преокрета ка решењу о две државе, заснованом на границама из 1967. и у складу са резолуцијама УН, осетнијег побољшања  палестинске економије и попуштања сложене мреже од преко 500 контролних пунктова на путевима који секу читаве заједнице, ионако низак ниво популарности председника Махмуда Абаса доживеће суноврат, а са њим и свака нада за мир.

Хамас ће из рушевина покупити парчиће – сопствену идеологију оружане борбе и исламског фундаментализма – правдајући се да Фатахова влада није могла да доведе до значајних промена. Западна обала, за коју су премијер Ехуд Олмерт и Кондолиза Рајс обећавали да ће бити бастион напретка и секуларне модернизације наспрам осиромашене Газе, букнуће у трећу интифаду.

То ће затим довести до бесконачне окупације, која ће наметнути енормну политичку и војну цену. Растућа стопа рађања међу Палестинцима значи да ће Израелци ускоро постати колонијална мањина која тежи да ускрати грађанска права демографској већини, сматра Штајнберг.

Он, међутим, верује да се све ово, колико год ужасно, може избећи. У замену за поделу, Палестинска национална управа је обећала да ће одустати од војне опције и нормализовати односе са Израелом. Арапски самит сваке године од 2002. даје подршку истом плану. "Знамо како да прекинемо сукоб", каже Штајнберг. "Две државе за два народа."

Он тврди да најмање 80 одсто Палестинаца и даље подржава овакав компромис, без обзира на то што се Хамас и даље изричито противи предаји иједног инча земље. Гласови за исламисте су не толико израз активне подршке колико протест због Абасовог неуспеха да прагматизам донесе резултате и побољша социјалну и економску ситуацију.

Тачно је, признаје Штајнберг, палестинска власт је огрезла у корупцији, али то је карактеристично и за израелску политику. Подробније објашњење за успон Хамаса Штајнберг види у организованој кампањи Израелаца који доносе одлуке да "демонизују" и "затру" палестинске саговорнике.

"Било је и још има партнера за мир, али ’партнерство’ подразумева узајамно деловање," каже Штајнберг.

Током целе каријере Штајнберг је покушао да објасни министрима и генералима да време истиче и да је одбијање нагодбе са Палестинцима док је споразум још могућ катастрофално лош прорачун. Обузети краткорочним политичким интересима, министри се плаше да би било каква трговина угрозила слабашну партијску коалицију или увредила малу, али добру организовану гласачку јединицу насељеника. А генерали, које Штајнберг описује као "Павловљеве псе", по условном рефлексу на сваки проблем, ма како сложен, реагују сировом војном силом.

Иако светски медији рутински оптужују Палестинце да "никада не пропуштају прилику да пропусте прилику", Израелци су, по Штајнбергу, ти који су траћили шансу за шансом да изграде заједнички оквир за решење сукоба. Уместо да склопе савез са умереним Палестинцима на основу поверења и узајамног поштовања, узастопне израелске владе су се с презиром односиле према својим палестинским колегама.

"Зашто смо 2002. бомбардовали личну резиденцију Џабрила Раџуба, шефа безбедности Палестинске управе на Западној обали и човека који је помогао Израелу да ухапси екстремисте Хамаса? Је ли то наша награда за сарадњу? Која порука се шаље Палестинцима?" И зашто је, пита он, Шарон 2005. одлучио да се једнострано повуче из Газе, игноришући Махмуда Абаса, који је остао слаб и понижен, утирући пут да Хамас преузме власт. "То је био план", каже Штајнберг. Шарон је хтео да "разори" политички кредибилитет управо оних палестинских лидера који су били спремни за решење о две државе.

Има ли психолошких објашњења за то што Израел води политику која, чини се, гарантовано води земљу у невоље? Да ли је писац Давид Гросман можда у праву када каже да је холокауст навикао Израелце на осећај угрожености? (Ево имамо 200 атомски бомби и још смо жртве страхова и кошмара…) "Чињеница је да нисмо способни да управљамо модерном државом, мада имамо многе оазе модерног", каже он.

"Бен Гурион је то на врло суров начин покушао да промени и пре 1967. смо били у фази учења. Али 1967. смо доживели ударац и вратили смо се на ранији умни склоп, почевши да се заваравамо да не можемо да имамо и јеврејску демократску државу и библијску домовину. Изгубили смо осећај за реалност. Већина Палестинаца се прилагодила, ма колико то било болно, и направила је корак напред, повлачећи разлику између домовине и државе. Међутим, ако Израел не уради то исто, Палестинци ће се вратити том појединачном идентитету." А онда, каже он, супротстављене теолошке фантазије ће кренути једна на другу у суровој игри у којој нико не добија.

Штајнберг признаје да је најгори сценарио уједно и најизгледнији. Ако такозвана мапа мира одведе у ћорсокак, а Хамас испуни празнину после још једног пропалог мировног процеса, цео регион ће постати још горе место, са све већим мешањем Ирана и Ал Каиде. На крају разговора Штајнберг описује једну слику експресионисте Пола Клија, која данас виси у Музеју Израела у Јерусалиму. Први власник дела био је немачки филозоф Волтер Бенјамин и назвао га је "Анђео историје".

Штајнберг објашњава визуелну алегорију: анђео гледа широм отворених очију и уста, раширених крила, олуја га носи у будућност, којој је окренут леђима, али лицем гледа уназад, у прошлост. Оно што види је ужас, покољ, рушевина за рушевином. "Тако ја видим Израел и Палестину", каже Штајнберг. "Сада летимо напред, али истовремено стварамо нове руине које ће наша деца и унуци раскопавати. Отварамо бране, не хајући шта ће бити после. Остављамо следећој генерацији неподношљиве услове. Остављамо хаос. Понашамо се крајње неодговорно, одбијамо тешке одлуке, а говоримо да смо се некако испетљали."