Мењати политичку елиту

Свих ових година, деценија вишестраначја, партијска сцена је остала архаична, прегломазна, дифузна и клијентелистичка, са надасве скромним потенцијалима политичке имагинације, учинка и одговорности. У реторици првака и вођстава политичких странака не мањка демократије, људских слобода и права, егзистенцијалне сигурности и залагања за индивидуално и социјално достојанство грађана. Не мањкају обећања, али учинци деловања власти су веома скромни.

Политичка елита се код нас већином регрутовала из ешелона пристиглих са маргина друштва, са скромним капацитетима интелектуалне и делатне потке, са проблематичним ресурсима (не само) политичке културе и одговорности, са... Она је углавном излазила из шињела антикомунизма и национализма, те након свих пресвлачења остала у њима.

Политичка арена је за њих полигон у којем се може релативно лако, уз мале напоре и прилагођавања, послушност вођству, остварити афирмација и материјална корист. За њих је доминантно гесло да се они окористе и намире, јер ће тиме ваљда и осталим припадницима друштва бити добро. И док смо у првој деценији транзиције имали „искусне“ кадрове, који су преко ноћи, под плаштом национализма и „одбране Србије“, грабили за себе, у другој деценији им се придружују „јапијевски ешелони“ са скромном идејним и етичким утемељењем, али с развијеним осећајем за разна стицања и окориштавања. Партије су само алати који се користе док су употребљиви и проходни. Ако то више нису, мењају се страначке боје или фарбају нове. Тако се политички карусел врти до данас.

Још је давно М. Вебер писао да се политичка делатност базира на довођењу у исти ниво „етике убеђења“ и „етике одговорности“ и да је то неизоставан услов за бављење политиком. Нису дакле у питању лукавство и политикантство, фразеологија, политичке лажи и преваре, већ имагинација и мудрост, критички, одговорно понашање према сопственом политичком учинку...

Излазак из ових мрежа корупције, мита, намиривања и синекура, представља прворазредни задатак за исцељење друштва. Нема друштва данас у свету без ових социо и политичких патолошких одлика. Али се оне могу и морају свести на што нижи ниво, а не да господаре и да постану начин живота – као што је то данас на овим просторима. Очито је како ствари сада стоје, да нас чека спора и мукотрпна санација која би морала бити изведена на ниво артикулисаног пројекта, а не повременог обраћања политичара разним поводима и пригодама.

Није тачно да се не зна шта треба чинити да Србија буде, постане озбиљно, одговорно, уређено и просперитено друштво, у којој ће доминирати владавина права, децентрализована власт, компетентна, одговорна и сменљива државна апаратура, процедуре и стандарди, легализовани извори финансирања странака, увођење нестраначких личности у јавни и политички живот, скидање хипотека за придруживање ЕУ итд. Проблем је у извођачима и алатима, проблем је у њиховој имагинацији и одговорности, ефикасности и компетентности. Све друго што се нуди су маглине и димне завесе. Коме одговара да Србија остане „задимљена крчма“? Па етаблираној политичкој елити и њиховој интелектуалној сабраћи, лумпенбуржујима и разним мешетарима који су на осиромашењу грађана и ратовима стекли капитал и наводно углед. Сувише много је времена улудо потрошено да бисмо га и даље бацали под ноге и остали прокужени и понижени.

Политиколог, професор универзитета