Menjati političku elitu

Svih ovih godina, decenija višestranačja, partijska scena je ostala arhaična, preglomazna, difuzna i klijentelistička, sa nadasve skromnim potencijalima političke imaginacije, učinka i odgovornosti. U retorici prvaka i vođstava političkih stranaka ne manjka demokratije, ljudskih sloboda i prava, egzistencijalne sigurnosti i zalaganja za individualno i socijalno dostojanstvo građana. Ne manjkaju obećanja, ali učinci delovanja vlasti su veoma skromni.

Politička elita se kod nas većinom regrutovala iz ešelona pristiglih sa margina društva, sa skromnim kapacitetima intelektualne i delatne potke, sa problematičnim resursima (ne samo) političke kulture i odgovornosti, sa... Ona je uglavnom izlazila iz šinjela antikomunizma i nacionalizma, te nakon svih presvlačenja ostala u njima.

Politička arena je za njih poligon u kojem se može relativno lako, uz male napore i prilagođavanja, poslušnost vođstvu, ostvariti afirmacija i materijalna korist. Za njih je dominantno geslo da se oni okoriste i namire, jer će time valjda i ostalim pripadnicima društva biti dobro. I dok smo u prvoj deceniji tranzicije imali „iskusne“ kadrove, koji su preko noći, pod plaštom nacionalizma i „odbrane Srbije“, grabili za sebe, u drugoj deceniji im se pridružuju „japijevski ešeloni“ sa skromnom idejnim i etičkim utemeljenjem, ali s razvijenim osećajem za razna sticanja i okorištavanja. Partije su samo alati koji se koriste dok su upotrebljivi i prohodni. Ako to više nisu, menjaju se stranačke boje ili farbaju nove. Tako se politički karusel vrti do danas.

Još je davno M. Veber pisao da se politička delatnost bazira na dovođenju u isti nivo „etike ubeđenja“ i „etike odgovornosti“ i da je to neizostavan uslov za bavljenje politikom. Nisu dakle u pitanju lukavstvo i politikantstvo, frazeologija, političke laži i prevare, već imaginacija i mudrost, kritički, odgovorno ponašanje prema sopstvenom političkom učinku...

Izlazak iz ovih mreža korupcije, mita, namirivanja i sinekura, predstavlja prvorazredni zadatak za isceljenje društva. Nema društva danas u svetu bez ovih socio i političkih patoloških odlika. Ali se one mogu i moraju svesti na što niži nivo, a ne da gospodare i da postanu način života – kao što je to danas na ovim prostorima. Očito je kako stvari sada stoje, da nas čeka spora i mukotrpna sanacija koja bi morala biti izvedena na nivo artikulisanog projekta, a ne povremenog obraćanja političara raznim povodima i prigodama.

Nije tačno da se ne zna šta treba činiti da Srbija bude, postane ozbiljno, odgovorno, uređeno i prosperiteno društvo, u kojoj će dominirati vladavina prava, decentralizovana vlast, kompetentna, odgovorna i smenljiva državna aparatura, procedure i standardi, legalizovani izvori finansiranja stranaka, uvođenje nestranačkih ličnosti u javni i politički život, skidanje hipoteka za pridruživanje EU itd. Problem je u izvođačima i alatima, problem je u njihovoj imaginaciji i odgovornosti, efikasnosti i kompetentnosti. Sve drugo što se nudi su magline i dimne zavese. Kome odgovara da Srbija ostane „zadimljena krčma“? Pa etabliranoj političkoj eliti i njihovoj intelektualnoj sabraći, lumpenburžujima i raznim mešetarima koji su na osiromašenju građana i ratovima stekli kapital i navodno ugled. Suviše mnogo je vremena uludo potrošeno da bismo ga i dalje bacali pod noge i ostali prokuženi i poniženi.

Politikolog, profesor univerziteta