Deo projekta evropeizacije

Srbija se, nažalost, još nije potvrdila kao nacionalna država, sa svojim atributima i ono što danas imamo je politički, državni provizorijum sa nizom otvorenih pitanja. Kada kažem „nažalost” onda imam u vidu da su manje-više sve postsocijalističke zemlje prolazile kroz obrnutu fazu. One su prvo stvarale državu, a potom naciju (J. Habermas). Kod nas se nije desilo ni jedno ni drugo u punom obličju. Ove zemlje sada plove punim jedrima, posebno one koje su u EU, s novim, drugačijim zadatostima razvoja.

Srbija je, dakle, upućena da iz vremena koje dolazi, a to je „postnacionalno doba” i „građanskost” (E. Balibar) gradi svoju održivost, sigurnost i perspektivu življenja njenih građana. Ovi orijentiri se nalaze u evropeizaciji, kao političkom projektu, a ne u dodvoravanju evrokratama i raznim emisarima koji nas s vremena na vreme vraćaju u „magareće klupe”. Evropeizacija je neminovnost ovog prostora, ako se planira da bude normalno, pristojno, relativno organizovano, odgovorno i prosperitetno društvo. Tako nažalost ne misli (i ne ponaša se) nemali deo intelektualnih i političkih ešelona, koji su (još uvek) zadojeni nekim resantimanskim ili salonskim nacionalizmom. U tim koordinatama sagledavam sadašnje političko stanje u Srbiji i energije, kapacitete etabliranih podvižnika.

Decentralizacija političkog sistema je neminovnost, a nacionalnim bojovnicima je potrebna centralizovana država. Oni se i dalje grčevito bore da je zadrže. Međutim, unutrašnji život i pritisci okruženja emituju neke druge tonove, na koje sadašnja politička nomenklatura nema ozbiljnih i gradivnih odgovora. Radi se o nužnosti instaliranja „alata” koji će vlast za stepenicu približiti građanima. Iz tog rakursa vidim priče o regionalizaciji i autonomiji. Strahovi od separiranja, političke autarhičnosti lokalnih zajednica, regija i autonomije su podmetanja nacionalistički frustriranih intelektualnih i političkih elita, činovničkih kloaka i „lumpenburžuja” (K. Kosik), koji ovde provode prvobitnu akumulaciju kapitala. Mogli smo da ne ponavljamo istoriju nastanka kapital-društva kada smo već dosta toga ponavljali u protekle dve decenije, a nismo se prizvali pameti.

Logično je svakom ozbiljnom i odgovornom političaru i intelektualcu da unutrašnja decentralizacija vlasti postaje pretpostavka za ozbiljnu evropeizaciju. Zato je kod nas danas na političkoj i javnoj sceni neodgovorna retorika, simuliranje i stranačko nadgornjavanje i podmetanje.

Nisam siguran da protagonisti ovakvog stanja u Srbiji, koji danas tvore vlast, ne samo od pre dve decenije, već i od 2000. godine, uopšte više mogu ozbiljno da naprave iskorak, već da „samo grizu vlastiti rep” (M. Kangrga). Dakle, sva ta već otužna retorika o razbijanju Srbije sa autonomijom Vojvodine, nažalost je izraz nemoći važećih političkih aktera.

Ako ovome dodamo preganjanja oko Haškog tribunala, kosovsku „kvadraturu kruga”, nacionalistička kalkulisanja srpskim narodom u Bosni – onda se u stvari pokazuje da u ovoj oblasti postoje grdne praznine i hendikepi.

Umesto da se vode rasprave o tipu unutrašnje decentralizacije, ovde se još uvek raspravlja o ugrožavanju i spasavanju srpstva. Unutrašnja decentralizacija, sa regijama, autonomijom Vojvodine, ovlašćenim i kompetentnim lokalnim zajednicama je neminovnost juče i danas. Treba biti obazriv da etnički razlog za sve te procese ne bude dominantan i jedini. Isto važi i za regionalne inicijative i saradnju sa okruženjem i susedima. Svaki iole utemeljen i seriozan političar veoma dobro zna da je međunarodni ugled jedne države prevashodno uslovljen unutrašnjim sistemom, odnosima i vrednostima. Izgleda da ta činjenica kod nas nije toliko važna.

Politikolog iz Subotice