Преводилац норвешког језика

УПОЗНАЈ СВОГ ПОСЛАНИКА
Војвођанка Надица Момиров, већ у два мандата је посланик Г17 плус у српском парламенту и, мада не излази често за скупштинску говорницу, не пропушта прилику да, уколико јој је до нечега јако стало, свој став не подели са јавношћу. Уме да буде и веома оштра у одбрани своје странке, кад је неко нападне, јер јој, како каже, није својствено да "ћути и трпи".
Рођена је у новембру 1967. године у Зрењанину, пошто су јој родитељи и тада и сада живе у Меленцима. Отац је, до пензионисања, био трговац, мајка домаћица, али увек су се, "без обзира на то што је отац радио, бавили и пољопривредом, јер је то традиција у породици, а мами је остало у наследство пуно земље". Има старијег брата, који је крајем деведесетих остао без посла и данас се бави пољопривредом на породичном имању.

Желела је да буде стоматолог, као и њени ујак и ујна с којима је проводила доста времена, али је у средњој школи заволела биологију, па је на Природно-математичком факултету у Новом Саду дипломирала биологију. Међутим, званично јој је занимање – преводилац норвешког језика. Ову диплому стекла је у Норвешкој, где је 1992. године отишла, заједно са својим тадашњим момком, а данашњим супругом, који је овде завршио електротехнику, на годину дана, и остала пуних шест. Прича да су отишли због укупне ситуације која је тада владала у нашој земљи, преко Друштва југословенско-норвешког пријатељства, захваљујући Норвежанима. Каже да Норвежани имају одличан образовни систем, који даје могућност комбинованог знања, да тамо, практично, влада правило да се цео живот учи, па се лако прилагођава захтевима тржишта рада.

Још као студент позвана је да хонорарно ради у општинској канцеларији за интеграцију странаца, "у то време када је у Норвешку стизало доста људи из Хрватске и Босне и Херцеговине, а врло мало њих је знало енглески, па су ме позвали да помогнем." Но, први новац је, ипак, зарадила у својој земљи, опет као студент у Новом Саду, "радила сам у једној штампарији, отклањала штампарске грешке у књигама". Први стални посао добила је у Норвешкој, исти који је обављала и хонорарно, а захваљујући томе добили су и дозволу за стални боравак у Норвешкој, нешто касније је и њен момак добио посао у истој општини, али у Институту за истраживање свемира, с обзиром на то да је тамо стекао диплому из информационе технологије, али и менаџера за људске ресурсе.

Кад су се сви услови стекли да се, практично, интегришу у норвешко друштво, одлучили су, прича, да се врате – "чини ми се да смо се уплашили тог живота тамо, јер смо схватили да нас много више занима шта се догађа у нашој земљи". Каже да су често долазили, да нису пропуштали овдашње протесте против ондашњих власти, па су схватили да је њима место овде и вратили се у земљу баш уочи почетка бомбардовања. Иако су се познавали "од детињства и забављали јако дуго, венчали смо се годину дана пре повратка у Србију". Прича како је стално одлагала да роди дете и како је на питања кад ће постати мама одговарала да бира тренутак – "изабрала сам прави, била сам у другом стању кад је наша земља бомбардована (смех), сина сам родила 26. јуна 1999."

Не каје се што се вратила у Србију, "добро смо се уклопили, говорила сам норвешки без акцента, а и ликом сам подсећала на Норвежанке (смех), међутим, кад кажем име и презиме, на тренутак се види чуђење у погледу – увек сте странац, ма како се прилагодили". Ни повратак није био лак. Нису могли да нострификују норвешке дипломе, но нису седели скрштених руку. Прича да су успели да уштеде новац и да су изабрали да живе у Суботици, купили су кућу "саграђену 1896. године, па смо је, док смо тражили посао, сами преуређивали". Супруг се после запослио у "Кока-Коли", а она је, заједно са пријатељицом, отворила фирму за уређење ентеријера – "имале смо и линију за производњу шешира и капа, добро нам је ишло, али сам свој део продала пријатељици кад сам постала посланик – не може и једно и друго". Сада, каже, преуређује свој дом, "сваке друге године мењам изглед куће, што се мом мужу никако није допадало (смех), али, временом се навикао".

Прича да се политички ангажовала врло рано, у средњој школи, мада, до чланства у Г17 плус, није била ни у једној странци. Свој политички ангажман објашњава, на неки начин, бунтом према породичном "завету" да се политиком никако не треба бавити. Разлог је страдање њеног деде, после рата, коме су послератне власти одузеле земљу, прогласивши га кулаком, "уз то је ишло и понижавање, па затвор и он је успоставио правило да нико не сме бити члан Савеза комуниста, нити се бавити политиком – треба бити упућен у дешавања, власт сваку поштовати и ћутати". Она је желела да мења оно што јој се не допада, а на завет ју је подсетио ујак кад је постала посланик, али му је одговорила да је мислила како се он односи само на чланство у Савезу комуниста (смех).

Воли да чита и чита пуно, воли и путовања, али "не у неким аранжманима, већ смо мој супруг и ја волели да кренемо колима на пут, па путујемо докле стигнемо, колико има новца (смех), али увек бирамо места са историјским знаменитостима". Сада на путовања воде и сина, "заједно упознајемо друге земље, али и Србију".