Дадаисти

Једни су били склони да најјачим земљама Запада јавно прете како ће бити ракетиране и сатрте са земљом. А други, опет, да најјаче земље Запада јавно позивају на бомбардовање своје сопствене земље.

Године су биле – деведесете прошлог века. Земља – Србија.

Први претњу нису испунили. Земље Запада, барем са српске стране, остале су нетакнуте. Земље Запада су, међутим, испуниле жељу других. И бомбардовале Србију.

Да ли је Србија бомбардована зато што су неки Срби бомбардовање призивали? Није. Јер њихова реч на Западу није имала нарочиту тежину.

А да ли је бомбардована због претњи оних првих? Није. Јер њихова реч ни у Србији није имала тежину довољну да нека ракета заиста буде испаљена према земљама Запада. И то су у земљама Запада они који треба да знају врло добро знали.

И први и други су, међутим – иако њихова улога није била пресудна – у границама властитих скромних могућности, свесно или несвесно, дали све од себе да до бомбардовања Србије дође. Зачудо, њиховом свесном или несвесном, прећутном или немуштом савезништву у том настојању до сада није посвећена  пажња коју заслужује.

Снажне индивидуе из деведесетих у двехиљадитим наследиле су прилично бројне групе. Које су, делом зато што су групе увек мање оригиналне него појединци, а делом зато што су њихове идеје мање-више рециклиране идеје старих мајстора – мање интересантне. Истина, више нису на дневном реду ракете и бомбе, али суштина је иста – једни би по сваку цену да се обрачунају са Србима и Србијом, а други са остатком света. А пошто је данашња официјелна политичка сцена мање склона екстремним политичким идејама, што је добро, али и идејама уопште, што је друга, мање симпатична страна медаље – утицај старих и младих усијаних глава наоко не мора да се тиче просечног пореског обвезника ове земље заузетог бригом како да преживи. Он може, али и не мора да се бави повременим фашистичким испадима екстремних шовинистичких група. И може, али не мора да прати аутошовинистичка и шовинистичка булажњења опскурних типова по блоговима и слабопосећеној електронској и нискотиражној папирној штампи. Као што може, али не мора да примети како се два екстремизма и даље узајамно хране. Како шовинистички испади аутошовинистима служе као доказ да су Срби непоправљиви фашисти које треба потпуно лишити националног осећаја. И како аутошовинисти својим будалаштинама разјарују шовинисте, разбуктавајући њихову ксенофобичну машту.

Све то просечног човека може да занима или не занима, док међународна и домаћа констелација снага функционише тако да свака идеологија, осим чистог материјализма (али не дијалектичког), представља хоби доколичара који нису савладали технику мувања преко Интернета. Али, шта ћемо ако се, не дај боже, констелација промени? И ако гомиле незадовољних и гладних похрле на улице, спремне да прихвате прву идеју која им се понуди? А маса најлакше прихвата екстремистичке идеје, чак и онда када у понуди постоје, као што данас и овде не постоје, разумнији концепти.

Да ли ће тада, не дај боже, немушти савезници покушати да остваре своје циљеве? И да ли ће идеја Србије без несрба, за коју се залажу једни, и Србије са Србима или без њих, коју пропагирају други, да се конкретизују у заједничкој, делом некоординисаној, делом координисаној акцији борбе за Србију без Срба и без било кога другог, за тоталну празнину, као отеловљење радикалног виђења до краја доведене идеје?