Жена у модерном свету

Представа „Брод за лутке” Милене Марковић, у режији Ане Томовић, биће изведена вечерас и сутра увече у „Сава центру” као трећа премијера 43. Битефа. Композитор Дарко Рундек је компоновао музику па ће тим поводом гостовати на Битефу и наступати у представи „Брод за лутке”. На овогодишњем Стеријином позорју у Новом Саду ово остварење проглашено је најбољом представом. Комад „Брод за лутке” освојио је и друга вредна признања.

Ана Томовић је стасала уз Битеф. На Одсеку за позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је у класи Егона Савина, а затим образовање наставила као стипендиста Гете института на студијском боравку у Талија театру у Хамбургу. Позоришна публика препознала је по оригиналном редитељском рукопису који је показала у представама које је радила у Београду и другим градовима – „Наказе” Лука Хибнера на сцени Београдског драмског позоришта, „Халфлајф” Филипа Вујошевића у Атељеу 212, „Моногамија” Стеле Фихили у Сомборском позоришту...

Неизвесно путовање „Бродом за лутке” донело вам је многе радости. Поред великог броја награда, ево и учешће на 43. Битефу. Како се носите саоволиким успехом?

Све има своје време и можда је ово био прави тренутак да неке ствари сазру. Радујем се успеху представе и надам се да ће ми то отворити многа врата.

Да ли Вас је успех променио, односно колико Вас је обавезао?

Успех представе ме је, пре свега, охрабрио да даље наставим својим путем и да пред себе увек постављам велике изазове.

Како коментаришете овогодишњи поднаслов Битефа „Криза капитала – уметност кризе”?

Одличан поднаслов. Прва асоцијација која ми се намеће јесте уметностпреживљавањакризе, а таквих примера имам много око себе.Мислим да тема Битефа отвара нека фундаментална питања са којима морамо да се суочимо као цивилизација на почетку 21. века: да ће се координате наших живота значајно променитии да будућност уопште неће бити онаква каквом смо је замишљали. Криза је увек пут ка промени вредности и ка подизању свести. А уметност је у блиској вези са појмом кризе.

Милена Марковић у комаду „Брод за лутке” бави се судбином жене у савременом свету. Колико је било изазовно трагати за правим кључем ове драме?

Можда је то прича о судбини жене у савременом свету, али ја сам је више доживела као интимну исповест једне посебне жене. Било је веома изазовно трагати за правим кључем ове драме, посебно зато што је комад јако отворен и нуди прилику за разна редитељска учитавања.

Драма „Брод за лутке” прожета је нитима бајки „Снежана и седам патуљака”, „Ивица и Марица” ... Какве су емоције пробудиле у Вама у овом читању Милене Марковић?

После првог читања комада била сам потресена и фасцинирана, иако ми много шта није било јасно, након другог читања сам плакала, а да и даље нисам до краја знала шта је то што тако снажно утиче на мене. То ме је и инспирисало да зароним у тај свет.

Оригиналан, нов, радикалан позоришни рукопис отворио Вам је многа врата. Колико је било тешко изборити се за своје место у овим немирним и неизвесним временима?

Квалитетан рад и упорност се исплате. Али, такође, мислим да ми је у правом тренутку Српско народно позориште у Новом Саду пружило праву шансу и указало велико поверење. Без такве подршке, напредак је немогућ.

Често путујете по свету. Колико је уметничка размена идеја, енергије, неопходна у редитељском послу?

Мени је то од виталног значаја. Развој је могућ једино у сталном дијалогу са другима и другачијима од нас и то не само за уметнички, него сваки развој. Борим се да тај дијалог буде стално жив и да превазиђем сва визна и друга ограничења као и аутозатвореност средине која се плаши да се суочи са различитостима и променама, па живи у илузији самодовољности.

Колико Вам је помогао боравак у немачком Талија театру?

То је за мене била прекретница у сваком смислу јер сам се ослободила различитих задатих слика и предрасуда и схватила да је у театру све могуће.