Кавкаска демократија

"Демократија је (5. јануара) у Грузији начинила тријумфалан корак", изјавио је у недељу пред новинарима амерички конгресмен Елси Хејстингс, коментаришући тек окончане ванредне председничке изборе у бившој совјетској републици на северном Кавказу. Хејстингс, који је у Грузији боравио као координатор посматрачке мисије ОЕБС-а није се зауставио на цитираним похвалама: "Гласање сам доживео као јасан израз слободне воље грузијског народа. Али будућност носи непредвидиве изазове. Пред лидерима и следбеницима ове велике земље још је много путева и мостова које треба прећи у потрази за демократијом. Посебно смо задовољни што можемо да истакнемо мирну и тиху атмосферу током дана гласања", био је речит конгресмен.
Питање које се намеће само по себи јесте - о чему је уопште говорио Хејстингс.

Поготово ако се зна да је до ванредних председничких избора дошло после невиђеног пребијања присталица грузијске опозиције од стране полиције, коју је на тргове Тбилисија послао управо "демократа" Сакашвили, а чега је свет био сведок колико пре месец дана. Да ли се под "слободом избора" подразумева затварање једине релевантне опозиционе телевизијске станице, чињеница да у избору председника нису учествовали ни житељи Абхазије ни житељи Јужне Осетије, две отцепљене републике, или то што су поједини председнички кандидати ток избора могли да прате тек путем телевизије и искључиво из иностранства?

Према ономе што су изјавили чланови Централне изборне комисије, актуелни шеф грузијске државе је освојио 52,1 одсто гласова чиме је, практично, избегнута могућност уласка у други изборни круг. Друго место, са 25 одсто гласачких листића, припало је његовом најјачем конкуренту Левану Гачечиладзеу, док су се контроверзни бизнисмен Бадри Патаркацишвили и Шалва Нателашвили зауставили испод седам процената. Остали нису освојили ни толико.

Не треба ни сумњати да су избори у Грузији били не само покушај тамошњег живља да добије власт какву заслужују, него и још један у низу обрачуна између Русије, са једне, и САД и ЕУ, са друге стране. Ова битка свакако није спадала у ред одлучујућих, више се радило о стратешком размештању фигура за неки предстојећи значајнији окршај у који ће свакако бити укључени и неки други европски простори попут јужне српске покрајине Косова и Метохије, Придњестровља, већ поменутих Јужне Осетије и Абхазије... Вашингтон и Брисел су, наравно, аутоматски, и на сва уста, нахвалили демократски процес у Сакашвилијевој држави, Москва је са своје стране саопштила да је изборна кампања "била обележена широком злоупотребом административног апарата, нескривеним притисцима на опозиционе кандидате, жестоким ограничењима приступа опозиционих кандидата финансијским и медијским ресурсима".

Према проценама посматрача, Михаил Сакашвили је прилично ризиковао одлуком да распише ванредне парламентарне изборе. Други, опет, сматрају да је ово био последњи тренутак да обезбеди опстанак у власти, пошто му се углед међу Грузијцима муњевито урушава. Како год било, тешко је поверовати да ће пад председникове популарности после суботњег гласања бити заустављен или успорен. Јер опозиција је већ поднела масу жалби на изборни процес и пребројавање гласова, најавила судске тужбе и још жешће протесте, одмах после Божића. А већ за неки месец уследиће и гласање за нови парламент.

Проблем је, међутим, у томе што ни после председничких избора пред Грузијом и њеним народом не стоји никаква боља перспектива. И даље ће испод прага сиромаштва живети више од половине становништва. Абхазија и Јужна Осетија ће и даље бити ван јурисдикције Тбилисија, без икакве назнаке да би такво стање могло да се промени у догледно време. Грузија ће и даље стајати пред вратима Европске уније без имало шансе да пређе праг породице којој, истини за вољу, сама мало шта има да понуди. Чак би и евентуални улазак у НАТО значио аутоматски распад државе и дефинитивно одвајање побуњених република.

Другим речима, Грузији је потребна велика и мудра промена која неће бити резултат воље великих држава из непосредног окружења или са другог краја света, него промишљања самих Грузијаца. Демократија се не осваја речима него делима, и то сопственим, а не туђим, углавном увијеним у позамашне суме новца. Сакашвили дефинитивно није личност која ту промену може да донесе, питање је да ли и опозиција за то има правог човека. А притисци споља су жестоки.

Да демократија за Грузију ипак није сасвим изгубљена ствар, сведочи чињеница да је Михаил Сакашвили у суботу на једвите јаде успео да обезбеди више од 50 одсто гласова својих земљака. Сетимо се, пре само три године, када је окићен ружичастим шалом и финансијски дебело потпомогнут од стране америчког бизнисмена Џорџа Сороса свргавао свог претходника Едуарда Шеварднадзеа, поверење му је исказало чак 97 одсто Грузијаца!